Ceo tekst možete pročitati na:
Jean-François Lyotard
Konačno, ljudsko telo ima rod. Prihvaćena je pretpostavka
da je polna razlika paradigma nesavršenosti, ne samo tela nego i duhova.
Naravno, postoji muškost u ženama kao i ženskost u muškarcima. Kako bi inače
jedan rod uopšte imao ideju drugog ili osećanje koje potiče od onoga što
nedostaje? Ono nedostaje zato što je prisutno duboko unutra, u telu, u duhu.
Prisutno kao čuvar, ograničeno, gurnuto u stranu, na ivici vašeg pogleda,
prisutno na nekom njegovom horizontu. Ono što izmiče, nemoguće da se pojmi.
Opet se vraćamo na transcendenciju u imanenciji. Pojam roda koji dominira u
savremenom društvu želi da zatvori ovu pukotinu, da sruši ovu transcendenciju,
da prevaziđe ovu nemoć. Pretpostavljeni "partneri" (u uređenju
zadovoljstva) sklapaju ugovor u svrhu zajedničkog "uživanja" same
polne razlike. Ugovor obezbeđuje da ni jedna strana ne pati zbog ove veze, a da
na prvi znak nedostatka (bilo kroz neuspeh izvođenja ili ne), defokalizacije,
nedostatka kontrole i transcendencije, strane poništavaju ugovor - mada je to
još uvek prejak izraz, one ga samo puštaju da propadne. Čak iako s vremena na
vreme moda smešta "ljubav" nazad u inventar objekata koji su u
opticaju, ona je kao "vrhunski" polni odnos rezervisana za
superstarove i reklamirana kao poželjni izuzetak. U ovom uređenju vidim da
tehno-nauka primorava mišljenje da zanemari različitost koju nosi u sebi.
Ne znam da li je polna razlika ontološka razlika. Kako bi to neko mogao znati? Moj skromni fenomenološki opis još uvek ne ide dovoljno daleko. Polna razlika se ne odnosi samo na telo koje oseća svoju nesavršenost, nego na nesvesno telo ili na nesvesno kao telo. To jest, kao odvojeno od mišljenja - čak i analoškog mišljenja. Ova razlika je ex hypothesi izvan naše kontrole. Možda (zato što, kako je to Frojd pokazao u svom opisu odložene akcije, ona upisuje efekte bez da je zapis bio "memorisan" u obliku sećanja) stvar stoji sasvim obrnuto? Ova razlika prvobitno postavlja polja percepcije i mišljenja kao funkcije čekanja, dvosmislenosti, kao što sam i rekao? Ovo najverovatnije definiše patnju u opažanju i razumevanju kao stvorenu putem nemogućnosti ujedinjavanja i potpunog određenja viđenog objekta. Onome što bi bez rodne razlike bilo samo neutralno iskustvo prostora-vremena percepcije i mišljenja, iskustvo u kome bi osećanje nesavršenosti nedostajalo kao nesrećno, ali koje jedino stvara jednostavnu i čistu kognitivnu estetiku; ovoj neutralnosti rodna razlika dodaje patnju napuštanja, jer to vraća neutralnosti ono što ni jedno polje viđenja i mišljenja ne može da sadrži - zahtev. Moć da se transcendira dato o kojoj ste govorili, moć koja je smeštena u imanenciji, svakako pronalazi način da to uradi u rekurzivnosti ljudskog jezika - mada takva sposobnost nije samo mogućnost, nego stvarna sila. Ta sila je želja.
Нема коментара:
Постави коментар