Još jednom, žena kao objekat: salon automobila i "auto-nimfe"

U zamenu za novčanu naknadu, devojke zaposlene na sajmovima automobila pristaju na poglede, udvaranja, ponude za upoznavanje, pa i nepristojne komentare i pitanja... Uz osmeh.

Evo kako one doživljavaju svoj posao.

A još davno, feministkinja Misel Baret je svojim čitaocima postavila pitanje: da li bi kampanja sa ciljanom grupom uspešne poslovne žene, bila uspešna ako bi uključila razgolićene zgodne muškarce pored automobila koji se prodaju. 

Šta vi mislite?

Izvor: http://www.politika.rs/rubrike/spektar/Automobilizam/Udvaraju-se-i-mladi-i-stari.sr.html

Удварају се и млади и стари

Лепотице на Салону аутомобила у Београду, већином студенткиње у потрази за џепарцем, највећи су магнет за посетиоце.

Примедбе жена у време Салона аутомобила да мушкарци „трче” на Београдски сајам само због „девојака са дугим ногама у мини-сукњама”, делују као истините. Јер то мисле и многе хостесе на Сајму аутомобила.

Дужина сукњи,већини, мери сецентиметрима и „мртву трку” води са висином потпетица ципела у којима су по читав дан. Смешкају се, иако им није до смеха, после 10 сати стајања на „штулама” од ципела. У већини, младе и згодне девојке, отелотворење судечачких снова. Зато ихи ангажују маркетиншки зналци како би привукли што више потенцијалних купаца. Посетиоци их називају „ауто-нимфе”, „лепотице из снова” до увредљивог – „штандуље”. Фама која их прати, да су празноглави декор сјајним возилима, руши се чим започнете разговор са њима.

Већином студенткиње, овим, нимало лаким послом, желе да зараде за џепарац, гардеробу, школовање, а највише да би путовале. О зарадама не смеју да говоре, јер су потписале уговоре са агенцијама које су их ангажовале. Међутим, како смо незванично сазнали, зараде се крећу око једне просечне српске плате, али има ауто-кућа које плаћају и више.

–Свесне смо да већина мушкараца долази на сајам због девојака, а не због аутомобила– каже за наш лист Тамара Бојковић, рођена 1991.

Овој апсолвенткињи Факултета организационих наука (ФОН), пре испитног рока, ангажман на сајму добро дође као допуна џепарца.

–Има ружних коментара, као и понуда на које се само смешкамо као да их нисмо чуле. Од досадних досетки чувене су: „Мала, јел’ идеш уз ауто?”, „Да те провозам?”,„Колико развија машина?”, до очајничкихкада не могу да добију број телефона.Чимпрођу другови, уз које су, додају ми папирић са бројем телефона да их назовем, што се наравно,не догађа. Сликају се више са нама, него уз аутомобиле, мадаима и пријатних који желе да сазнају више о потрошњи, снази и цени возила. Новац зарађен на овом сајму потрошићу на путовање на Мајорку– искрена је Тамара.

Вања Цекић, апсолвент на Пољопривредном факултету, има 25 година. На сајму ради да би зарадила за летовање и гардеробу.

–Нисам имала озбиљнијих непријатности. Удварају се бесомучно, и млади и стари. Почињу комплиментима да сам лепа и згодна, а завршава се тражењем броја телефона или контакта преко друштвених мрежа – рекла нам је Вања Цекић.

Невена Стојковић, рођена 1992, студира грчки језик и ради већ неколико година на Салону аутомобила. Мисли да јој изглед помаже да разоружава насртљивце осмехом и пријатним лицем када пређу границу пристојности. А то се дешава, обично, уз заједничко сликање. Штеди за одлазак у САД где ће да ради и учи језик. А када се врати из Америке, жели на мастер студије и да отпутује на Кипар.

Милица Шолајић, студенткиња треће године ФОН-а, иако има 22 године већ пету годину ради промоције и на сајмовима.

– Понашање посетилаца зависи од става који покажеш. Било је непристојних предлога, али увреде ме не дотичу. Зарадимо добар џепарац за 10 дана. Нисам добијала захтеве да одлазим на вечере са пословним партнерима, али сам чула да неке девојке јесу. Мислим да има и оних које су дошле да се сликају за медије, постану познате и нађу богатог дечка или будућег мужа – рекла нам је Милица која ће пре него отпутује у САД, у оквиру програма „Рад и пропутовање”, у мају отићи на рафтинг Таром.

И. Декањ

Oba pola jednaka, ali muški "jednakiji"

Doktorantkinja Centra za studije roda Univerziteta u Novom Sadu i savetnica za rodnu ravnopravnost misije OEBS-a za Srbiju, Zorana Antonijević, u intervjuju o rodnoj neravnopravnosti za "Politiku"
Izvor:
http://www.politika.rs/rubrike/Magazin/Oba-pola-jednaka-ali-muski-jednakiji.sr.html

10 ПИТАЊА О ПОЛОЖАЈУ ЖЕНА Стуб породице – на маргинама друштва

Оба пола једнака, али мушки „једнакији”

Од ње се очекује да буде пре свега предана супруга, брижна мајка, пожртвована кћи и снаја и савесна домаћица. Због тога јој, ваљда, отежавају да успе у свету привреде, науке или политике

Зорана Антонијевић каже да је већина жена у Србији, и поред одређених помака, и даље је изложена стереотипима и предрасудама

У Србији жене чине 51,3 одсто укупног становништва Србије, њих је пописано 3.687.686, а мушкараца 3.499.176. Иако бројчано у већини, а и ослоњена на мит да је „стуб породице” – што углавном значи да се од ње очекује да се свакодневно доказује као предана супруга, брижна мајка, савеснадомаћица, одана кћи и снаја – она код нас не ужива благодети које би се очекивале. На њој је да кува, подиже децу, брине о старим и болесним члановима породице, будесвима безрезервна подршка… али и да,уз све остале улоге, буде и узорна радница, и сваког месеца заради плату.
И овде би вероватно с одобравањем многи дочекали поклич какав је са црвеног холивудског тепиха награђена глумица Патриша Аркет упутила америчкој јавности на последњој додели Оскара. Њен апел се, пре свега, односио на филмску индустрију, али се слободно може применити и на друге области: да би (успешне) жене, најзад, требало плаћати једнако као (успешне, па и мање успешне) мушкарце!
После плата, наравно, на ред долази и успон у друштвеној хијерархији: према званичним статистичким подацима из прошле године, симболичан је број жена у Србији на местима где се доносе важне пословне или политичке одлуке. На позицији менаџера или управника их је мање од 16 одсто, међу члановима владе једва двадесетак одсто, а свега пет одсто су градоначелнице или председнице општина.
Истраживање Републичког завода за статистику показује да је међу незапосленима за 10 одсто више жена него мушкараца, да су жене процентуално највише запослене у услужним делатностима и трговини, а најмање као руковаоци машина, постројења и возачи, и да бројчано надмашују мушкарце у занимањима као што су стручњаци и уметници, инжењери, техничари и пољопривредници. „Слабији” пол готово двоструко (501.487 жена наспрам 295.712 мушкараца) предњачи као неплаћена радна снага, што ће рећи као чланови породице и родбинаангажована на пољопривредном газдинствима чији су носиоци иначе већином – погађате – мушкарци.
Дискриминисане су у економској сфери и образовању, у области рада и запошљавања, жртве су родно заснованог насиља и родне неједнакости у медијима... Зорана Антонијевић, докторанткиња Центра за студије рода Универзитета у Новом Саду и саветница за родну равноправност мисије ОЕБС-а за Србију (наша земља је иначе актуелни председавајући Организације за европску безбедност и сарадњу, која се поред осталог залаже и за заштиту права жена), каже да сеу овој области ствари ипак постепено мењају набоље.
Колико се положај жена у Србији данас променио од оног пре 50 или 100 година?
У односу на тај периоддесио се значајан помак. Женеданас у већем броју него раније заузимају важне руководеће позиције у политици и јавном животу, нешто мало мање у економији, а највише у „традиционално женским” занимањима у областима образовања, здравља и социјалне политике. Као један од светлих примера можемо да истакнемо број жена у Народној скупштини Србије, који сада прелази 30 одсто и захваљујући чему се Србија сврстава на високо место на светској лествици по броју жена у парламентима.
А њихово учешће у политичком и јавном животу?
Женска парламентарна мрежа Народне скупштине Србије,која је основана пре две године, представља знатан помак у институционалном организовању жена у политичком животу. Мисија ОЕБС-а у Србији интензивно помаже Мрежу да кроз своје активности унапреди законодавни оквир и створи предуслове за побољшање укупног положаја жена у Србији.
Да ли је побеђено предубеђење да је женама место у кући?
Иако посланице утичу позитивно на промену патријархалних образаца у вези са учешћем жена у јавном и политичком животу, већина жена у Србији и даље живи и ради у друштвеном и политичком контексту стереотипа и предрасуда. На жене се и даље гледа као на „слабији” и „нестабилнији” пол који је „природно” предодређен да се бави породицом, одгајањем и васпитањем деце и кућним обавезама. Истраживање о коришћењу времена које је израдио Републички статистички завод показује да жене раде на неплаћеним пословима бриге и неге готово пет и по сати дневно, за разлику од мушкараца који на овим пословима проведу два и по сата. То, дакле,показује да се у породичној сфери ипак мало тога променило у погледу положаја жене у односу на то како је она живела у прошлом веку.
Посебно тежак положај имају жене на селу, не само због оптерећености радом у сеоском домаћинству већ и због недостатка других услуга које су на располагању у већим, градским срединама, као што су вртићи и установе за бригу о старима.
Да ли је женама у граду лакше да изаберу живот какав желе, да имају сопствену каријеру?
Терет социјалних и породичних веза готово у потпуности подносе жене, како на селу тако и у граду. Зато је толико значајно да држава, разне стручне, невладине и међународне организације, међу њима и ОЕБС, укључе вишеструко дискриминисане и маргинализоване групе, као што су Ромкиње, жене инвалиде, избеглице и расељена лица и жене из мањинских заједница, у своје програме и активности и боре се против предрасуда које постоје према њима. Поред осталог оснажујемо жене из ромских и других мањинских заједница да заузму високе позиције у организацијама својих заједница и покажу мање стереотипну улогу жене у развоју културе и стваралаштва, на пример.
Сматрате ли да је проблему насиља према женама, мобинга и сексуалног узнемиравања посвећено довољно пажње?
Једно од истраживања каже да су жене најдискриминисанија друштвена група у нашој земљи. Када узмемо у обзир да је само почетком ове године од својих партнера и мужева убијено пет жена, а током прошле године њих 27, сложићемо се да је то један од најозбиљнијих облика кршења људских права и угрожавања права на живот и личну безбедност. Ако томе додамо да су породица или партнерска веза најнесигурнији простор за скоро сваку трећу жену у Србији, долазимо до закључка о размери овог проблема у земљи.
Како се још показује родна неравноправност?
Насиље у породици и партнерским односима је само врх леденог брега онога што жене доживљавају на радном месту и у радном окружењу. Према истом истраживању поверенице за заштиту равноправности, дискриминација жена на тржишту рада је такође један од најраспрострањенијих облика родне неравноправности. Жене су не само мање плаћене него – иако образованије од мушкараца – теже од њих долазе до посла, а када га имају, теже задржавају високе позиције и изложене су различитим облицима насиља, од сексуалног узнемиравања до разних врстауцењивања. Овом проблему се не посвећује довољна пажња, посебно у медијима, који би требало да информишу и охрабре јавност да се такви случајеви пријављују.
Како да се ситуација побољша?
Потребно је уложити много већу енергију у информисање жена о њиховим правима. Посебно је значајно постојање институције повереника за заштиту равноправности, али и доброг и ефикасног закона о родној равноправности који би омогућио да се такви случајеви ефикасније препознају и санкционишу. Истичем и сарадњу са Координационим телом за родну равноправност Владе Републике Србије.
Како се гледа на жене молере, аутомеханичаре, димничаре, возаче, рударе, полицајце, војнике...?
Данас више није необично видети полицајку или жену у војној униформи на улицама градова у Србији, а жене имају и посебну улогу у активностима подршке миру у другим, ратовима захваћеним деловима света. Као војне лекарке, инструкторке полиције и друго, оне имају огроман значај у промовисању улоге жена у овим областима које су вековима искључиво биле резервисане за мушкарце. Акциониплан за спровођење резолуције Савета безбедности Уједињених нација 1325 „Жене, мир и безбедност” посебно обраћа пажњу на положај жена у војсци и полицији.
Ни то што се баве „мушким” занимањима не значи да нису потиснуте на маргину?
Захваљујући дугој традицији и могућности образовања, већина жена у Србији има високе или више квалификације за рад. Међутим, многе од њих су приморане да раде послове који испод њиховог образовног нивоа и квалификација или да се посвете породици и кући јер трошкови чувања деце често превазилазе минималну плату. Помирење породичног и пословног живота и стварање услова да и жене и мушкарци могу да се остваре као родитељи, али и у каријери, остаје изазов и за Србију и за друге земље, не само у окружењу већ и у Европској унији.
У образовању су успеле да потисну колеге, бројније су међу дипломцима виших школа и факултета?
Међу уписаним студентима је, према подацима Републичког завода за статистику, у 2012. години било 56 одсто жена, а међу дипломираним 58 одсто. Исте године је, међутим, докторирало више мушкараца: 392 (52 одсто) наспрам 358 (48 одсто).
То, рекли бисмо, ипак не оправдава податак да је међу члановима САНУ мање од 10 одсто жена!
Неплаћена радна снага
Према подацима Републичког завода за статистику, жене и на плаћеном и на неплаћеном послу (што ће рећи код куће) раде више сати од мушкараца, самим тим им остаје и мање слободног времена које ће посветити себи. Па ипак, међу запосленима свих старосних група је мање жена него мушкараца, у просеку за 16 одсто, а нарочито међу приватним предузетницима, где је мушкараца дупло више.
Жене су, по свим основама, у неповољнијем материјалном положају од мушкараца. Неумољива званична статистика показује да имају и мање плате и мање пензије. У категорији „издржавано лице” жене чине 57,6 одсто, а у групи особа са социјалним примањима 55,5 одсто.
Упркос декларативном једнаком праву на образовање, међу неписменима у Србији је, у готово свим старосним групама, више жена него мушкараца, и то 10 одсто оних које живе у граду и чак 30 одсто оних на селу (наспрам четири одсто мушкараца у граду и 17 одсто на селу).
Оне раде, они „газдују”
Званична статистика бележи да је у Србији за 15 одсто више удатих жена него ожењених мушкараца, да су жене заступљеније међу разведеним особама и да је чак 3,6 пута више удовица од удоваца. Жене преовлађују и у самачким домаћинствима (60 наспрам 40 одсто), а нарочито старачким, где чине три четвртине пописаних. Међу „самцима” млађим од 50 година, међутим, има више (61 одсто) мушкараца. И док у самачким домаћинствима преовлађују жене (60 одсто), вишечлана породична домаћинства се већином воде на мушкарце (чак 79 одсто).
Родна дискриминација на послу
Истраживање Виктимолошког друштва Србије о дискриминацији женана тржишту рада у Србији, спроведено пре две године, показало је да је56 одсто жена доживело дискриминацију приликом запошљавања, а 70одсто на радном месту. Примери за прво су, рецимо, огласи за посао у којима се траже само мушкарци, или навођење трудноће, односно материнства као препреке за запошљавање. Примери за друго су разни облици сексуалног узнемиравања (са којима се на послу суочило чак 80одсто жена), психичко насиље, неједнака зарада…
Најтеже женама у селу
Удружење грађана „Снага пријатељства – Амити” скренуло је својим теренским радом пажњу јавности на веома тежак живот жена на селу, посебно оних у старачким домаћинствима, којих је иначе у Србији свевише. Нада Сатарић, председница удружења, истиче:
– Већина старијих жена са којима смо причали не зна која права имају.Често, изузев физичког насиља, не препознају друге облике угрожавања, попут експлоатације, коју над њима неретко врше управо они који су им најближи, као и различитих видова психолошког, односно емотивног насиља. Те жене углавном, тамо где имају сроднике, не располажу својим пензијама, већ то чине сродници у њихово име. Након смрти супружника одричу се свог дела наследства у корист млађих сродника, а после смрти родитеља у корист браће, па неретко после тога буду потпуно занемарене и запостављене или стављене у подређен и зависан положај.
Непожељне у полицији и војсци
Жене у Србији и даље немају једнаке могућности да се школују за полицијски и војни позив, а највећи број оних које се у овом секторузапосле могу да напредују само до одређених нивоа и чинова. „Главни узрок је постојање стереотипа да су мушкарци бољи руководиоци”, наводи се у студији „Увек жена, никад колегиница”, издањуБеоградског центра за безбедносну политику и ОЕБС-а.

Александра Мијалковић