Rodna neravnopravnost u javnom prevozu

Desi se da me pitaju gde su primeri te rodne neravnopravnosti, da navedem nekoliko, jer ljudi, kažu, ne primećuju da "toga" stvarno ima u životu. Eksperiment u javnom prevozu je napravilo dvoje američkih novinara. Njihov video klip o reakcijama putnika na ženu (muškarca), koji zauzumaju previše mesta u podzemnoj železnici, možda deluje manje uverljivo od fotografija drugih putnika, na kojima će se sigurno prepoznati i neko od nas. Zašto je prihvatljivije da se muškarac "raširi" na dva sedišta, nego kada to učini žena? Očigledno postoje različita pravila ponašanja za nju, i njega. A zašto?

Rodna neravnopravnost u javnom prevozu

http://zena.blic.rs/Porodica/29699/Polna-neravnopravnost-u-javnom-prevozu-Ovako-se-voze-zene-a-ovako-muskarci

Iako su univerzalna pravila ponašanja u javnom prevozu mahom svima poznata, deluje da ipak postoje određene razlike u muškom i u ženskom ponašanju.
 

Da li smo jednostavno prihvatili polnu neravnopravnost i „oprostili” muškarcima na nekulturnom ponašanju samo zato što su...muškarci?
 

Dvoje novinara napravili su mali eksperiment u njujorškom metrou, gde su snimili reakcije putnika na zauzimanje previše prostora. Rekacije vas, nažalost neće iznenaditi.
 

Dok su se putnici iščuđavali na drsko ponašanje novinarke, pa čak je i fotografisali kako „bezobrazno” zauzima više prostora nego što joj je potrebno, reakcije na račun novinara bile su dosta blaže.
 

 

Svakako je i njegovo ponašanje bilo okarakterisano kao nekulturno, ali delovalo je kao da se tako nešto očekuje od jednog muškarca, pa se i niko nije previše uzbudio.
 

Postoje drastične razlike između ženskog i muškog društveno prihvatljivog ponašanja, a ovo je postao globalni problem sa kojim se žene susreću svakog dana, svuda u svetu.

Tu je i video klip:

Stavovi srpske političke elite o ženama u politici

Autorka interesantnog i argumentovanog teksta, Ana Vuković, predstavlja rezultate istraživanja, koji su i sami po sebi relevantni, koristeći i uporednu metodu na stavovima žena i muškaraca čije je stavove ispitivala. 

 Fotografija preuzeta sa http://www.kurir.rs/stefanovic-za-zene-u-politici-od-mesne-zajednice-do-skupstine-clanak-1065527
 
Ceo tekst možete da pročitate na linku ispod:

http://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0085-6320/2008/0085-63200803343V.pdf#search=%22%C5%BEenama%20politici%22 

Sažetak

Cilj ovog rada je da se na osnovu stavova poslanica i poslanika u Skupštini Srbije utvrdi koliki uticaj žene imaju u srpskoj politici. Osnov rada predstavlja istraživanje sprovedeno među članicama i članovima srpskog parlamenta. Istraživanje pokazuje da danas u političkom životu Srbije postoje dve vrste faktora (prepreka) za veće učešće žena u politici: 1) sistemski faktor i 2) psihološki faktor. Rodna nejednakost je još uvek prisutna u srpskom društvu, a na nju naročiti uticaj ima tradicionalna koncepcija rodnih odnosa i rodnih razlika. Drugi faktor je psihološke prirode. Iako je ženama u načelu omogućeno da se javno i politički angažuju one same imaju psihološke barijere da aktivno participiraju u politici. Žene se socijalizuju da se brinu o privatnom životu i njihove aktivnosti nisu usmerene ka javnoj sferi. Zbog rodno zasnovane dvojnosti privatno/javno žene se u politici ne osećaju na 'svom' terenu, već kao da su na svojevrsnom testu karaktera, sposobnosti i znanja.

Ključne reči

politička elita; uticaj; politička participacija; rod; politički status

Još malo o rodu i polu

Izvor: S. Redžić, Polni moral mladih u rodnoj perspektivi

Generalno, postoje tri, sa stanovišta sociologa bitna, šira pristupa objašnjenju rodnih razlika. Dok prvi naglašava biološke razlike koje determinišu razlike u ponašanju žena i muškaraca, drugi pretpostavlja da su i pol i rod društveno konstruisani, treći naglašava da se polna identifikacija, polne uloge i polna podela rada uče: dete se radja sa polom, a razvija rod (Gidens: 2003: 117).

Interesantno je, naročito za sociologe, gledište da su rod, ali i sam pol društveni konstrukti[1], gledište koje u potpunosti odbacuje biologiju kao determinantu razlika izmedju žena i muškaraca. Na primer, Džudit Batler (Judith Butler) smatra kategoriju pola normativnim i regulativnim idealom, koji se nužno materijalizuje. Ona tvrdi da pol, kao jedna od regulativnih normi i u sprezi sa ostalima, kroz praksu ponavljanog delanja (dejstvovanja normi), prisilno „materijalizuje pol, polnu razliku, u službi učvrščćivanja heteroseksualnog imperativa” (Batler: 2007: 145) Prirodno – pa i pol - dobija svoju vrednost tek kada izgubi prirodni, a dobije društveni karakter, pa tako pol postaje rod, sa njegovim društvenim značenjima. Rod, kao društvena konstrukcija pola, sada počinje da odredjuje sam pol kao konstrukt, preko svojih značenja (Batler: 2007: 145-161). Ovo znači da su, u društvenom kontekstu, i pol i rod društvene kategorije, odnosno rezultat društvene konstrukcije. I zaista, pojedinci mogu da oblikuju svoja tela i daju im izgled i značenja (u odredjenoj meri, a granice dostižu sve više nivoe) prema svojim zamislima: počev od odeće i šminke, preko body building-a, do hirurških zahvata[2]. Osnova za oblikovanje ličnog identiteta jeste podela na muškarce i žene, koju odredjuje heteroseksualna matrica,  i sama determinisana društvenim normama.

Suštinski suprotno gledište se sastoji iz pokušaja da se razlike u ponašanju muškaraca i žena objasne kao biološki determinisane. Ovde se pominju razlike koje muški i ženski hormoni čine u muškom i ženskom organizmu i mozgu. Aktivnost hormona je tesno povezana sa aktivnošću nervnog sistema, pa se pretpostavlja da hormoni utiču na karakter, emocionalnost i ponašanje uopšte, a pretpostavke se dokazuju eksperimentima sa hormonima vršenim na životinjama, u kojima je posmatrano povećanje agresivnosti uz prevagu muških hormona nad ženskim (Haralambos i Holborn: 2002: 128). Takodje, postoji teorija o uticaju hormona na različito oblikovanje ženskog i muškog mozga, to jest, njegovu lateralizaciju (specijalizaciju leve i desne hemisfere za različite funkcije). Time se objašnjava veća verbalna sposobnost devojčica, i bolje sposobnosti dečaka u rešavanju prostornih i matematičkih zadataka, koju neki testovi pokazuju. Medjutim, drugi testovi pokazuju da je za razvitak ovih sposobnosti vaznija hormonska ravnoteža muških i ženskih hormona, prisutnih u svakom telu (i muškom, i ženskom), nego veći nivo testosterona u odnosu na progesteron i estrogen. Takodje, moguće je objasniti ove razlike i učenjem, odnosno njihovim vežbanjem. Testovi na životinjama, u laboratorijskim uslovima, takodje se mogu smatrati neprimenljivima na ljude i bezbroj različitih društvenih situacija u kojima se nalaze, naročito ako se uzmu u obzir naučni nalazi da na samo lučenje hormona utiče društveno okruženje, čak i kod životinja (Haralambos i Holborn: 2002: 129). Sociobiolozi objašnjavaju razlike u ponašanju polazeći od evolicione teorija Čarlsa Darvina. Ponašanje, odredjeno genetskim kodovima, evoluira, baš kao i telesne karakteristike. Zato različite reproduktivne strategije muškaraca i žena navode na preuzimanje različitih društvenih uloga. Na primer: oskudni ženski reproduktivni kapaciteti čine muškarce takmičarski nastrojenima i agresivnima u borbi za njih, dok žene mogu da ostanu pasivne u svojoj poziciji. Potvrdu ovakvog tumačenja sociobiolozi nalaze u svetu životinja. Medjutim, ni kod životinja ovakvi obrasci ponašanja nisu univerzalni. Najvažnije saznanje nauke u ovoj oblasi jeste da se ljudski podmladak radja sa malo formiranih veza izmedju nervnih ćelija, koje se kasnije, u toku razvoja stvaraju, i koje su odredjene, kako genima, tako i odredjenim tipom iskustva, tako da se razlike u ponašanju nikako ne mogu objasniti samo bilogijom (Haralambos i Holborn: 2002: 131).

U vreme pisanja ovog rada Škorić i Kišjuhas (Škorić i Kišjuhas: 15 -16) pokušali su da objasne društvene nejednakosti (pa i rodne) biloškim činjenicama. Oni postavljaju pitanje: šta ako je težnja muškaraca za dominacijom evolutivnim procesima ukorenjena u njihovom biogramu? Početna tačka analize muške dominacije u tom slučaju jeste činjenica da hormoni utiču na ponašanje, a ovo povratno utiče na hormone, „modifikujući njihovi eskperisu”, kao i da muškarci imaju viši nivo testosterona  (koji se opet, dokazano povezuje sa agresivnošću i dominantnim ponašanjem i igra bitnu ulogu u nametanju statusa u mikro-interakcijama, kao i serotonin). U središtu polne selekcije koja se razvijala kroz ljudsku istoriju je muška kontrola ženske seksualnosti u cilju maksimizacije reproduktivnog uspeha muškarca. Razlike u ponašanju polova nastaju sredinom trudnoće, kada testosteron dečaka (proizveden u njegovim testisima) maskulinizuje njegov mozak, dok se to sa devojčicama ne dešava, pošto one dobijaju male količine testosterona od majke preko njene krvi. Dečaci tako stiču neuralnu strukturu mozga koja je podložna dejstvu testosterona. Stoga razlike u količini testosterona utiču na ponašanje i u odraslom dobu, iako sam hormon ima slične efekte na muškarce i žene. Onda se postavlja pitanje koliko su u stvari rodne razlike u ponašanju isključivo posledica kulturnih/društvenih faktora, a koliko bioloških? Takodje, testosteron (ili njegovo odsustvo) se može „okriviti” za razvijen osećaj prostorne orijentacije kod muškarca, odnosno, povišenoj sposobnosti za korišćenje jezika kod žena (Jovanović: 2001a: 7).

         Opet, ima autora koji smatraju biologiju najmanje zaslužnom za razlike medju polovima. Oni smatraju da je shvatanje o tome šta je žena, odnosno muškarac, prizvod kulturno-istorijskoig razvitka, a ne tek odraz ili produžetak bioloških svojstava: same polne razlike ne proizvode odnose dominacije i podredjenosti medju njima, niti ukazuju na objašnjenje dinamike takvih odnosa – njihovog nastanka, održanja i transformacije (Репина). Sociološki najadekvatniji pristup ipak čine teorije o učenju rodnih uloga, o čemu je već bilo reči u posebnom odeljku o polnoj socijalizaciji.

Još nekoliko činjenica (ili zabuna) u vezi pola i roda.

Od davnina su postojale kulture (neki Severnoamerički Indijanci i plemena iz istočne Afrike, na primer) koje su u polnoj klasifikaciji poznavale i takozvani treći pol[3] – ljude koji su svoj biloški pol zamenjivali drugim, preuzimajući njegove društvene uloge (Mid: 1968, Haralambos i Holborn: 2002: 135). Berdači su kategorija koju poznaju severnoamerički Indijanci. To su muškarci, koji žive kao žene, i njihova društvena uloga je sasvom jasno odredjena. Smatrani su ni muškarcima, ni ženama, odnosno oboma. Još ih nazivaju i „two-spirited” – ljudi sa dva duha. Medjutim, savremeni berdači su sve redji, i sada izgleda nose mušku, a ne žensku odeću, a njihova uloga nije više jasno definisana, što ukazuje na upliv zapadnjačkih shvatanja o polu, rodu  i seksualnosti (Williams: 1992.; Bradley & Phillips: 1991., prema Segal: 2003: 5). Takodje, u pojedinim kulturama postoji slična mogućnost za žene, te se može reći da ovakve katergorije transcendiraju rod.  (Oboler: 1980.; Amadiume: 1987., prema Segal: 2003: 6) Ima kultura koje poznaju simbolične i privremene „promene pola” (Segal: 2003: 6-8), kao i kultura koje priznaju osobe (mahu, kwido) koje su „iza” nama poznatih kategorija muškog i ženskog (nisu ni muško, ni žensko), te su dostupne i jednima i drugima[4], a njihovi rod i  seksualnost su odredjena njihovim ponašanjem (a ne ponašanje polom, kao kod nas) (Elliston:1999.; Levy: 1971., prema Segal: 2003: 8-9) Sve ovo samo ide u prilog prihvatanju činjenice da zapadnjačko bipolarno shvatanje polnosti, roda i seksualnosti nije jedino, pa stoga i ne može da polaže pravo na isključivost. Postoje i osobe  koje bi po rodjenju trebalo smatrati „trećim polom”/ „rodom”, ili „medjupolnima” - „intersexed” (Herdt: 1996., prema Witten i dr.: 2003: 216). Odavno se nazivaju hermafroditima[5], pošto imaju i muške i ženske genitalne organe, odnosno – nemaju jasno izražene ženske ili muške organe. Danas, naučnici znaju da kod nekih osoba hormoni ne funkionišu u skladu sa polom, kao i da postoje osobe sa Tarnerovim sindromom - neobičnom kombinacijom hromozoma, ili sa odsustvom muškog hormona, zajedno sa odsustvom drugog ženskog hormona, u odnosu na „normalne” kombinacije hormona kod muškaraca (XY) i žena (XX) (Haralambos i Holborn: 2002: 135). Takodje, sada znamo da postoje i psihički androgine osobe, koje u sebi spajaju karakteristike oba pola. S obzirom na sve ovo, možda bi se trebalo složiti sa opaskom da takozvana biblijska norma pola (dihotomna, kao kod Adama i Eve) nije potpuno funkcionalna (iako duboko uvrežena u zapadnjačku medicinu), pošto odredjivanje pola prepušta pogledu na polne organe pri rodjenju deteta i ne prepoznaje „treću varijantu”, a jedno od dve hiljade novorodjenčadi je upravo medjupolno (što znači da ih se u svetu godišnje rodi šezdeset i pet hiljada)[6]. Oni se kategorišu kao žensko ili muško, često i bez upoznavanja roditelja sa činjenicom da im je dete medjupolno (Witten i dr.: 2003: 217). Naravno, ovakva sazanja povlače pitanje ispravnosti opšteprihvaćene determinacije pol-rod-rodne uloge-polno ponašanje, ali to je već tema o kojoj bi trebalo posebno pisati. Ovde će sada samo biti navedeni nazivi za nekoliko kategorija osoba koje se ne uklapaju u dihotomnu šemu rodova. Travestitima, ili cross-dressers se smatraju osobe koje povremeno (ili u odredjenim prilikama) oblače i pojavljuju kao suprotan pol. Ovde ćemo ih svrstati medju pripadnike sledeće kategorije: transrodne osobe, ili transgenders su osobe koje menjaju svoje ponašanje i pojavu da bi ih uskladili sa svojom unutrasnjom percepcijom sebe, kao identifikovanih sa suprotnim polom (oni  osećaju da su u „pogrešnom telu”- gender dysphoria). Smatra se da njihov rodni identitet nije u skladu sa nametnutim tradicionalnim ulogama i normama, prema njihovom polu. Transseksualne osobe, ili transsexuals ne samo da menjaju svoje ponašanje i izgled, već nastoje da promene i svoj pol, hormonskim terapijama i operacijama polnih organa[7] (Witten i dr.: 2003: 219; Jarić i Radović: 2010: 82).

Činjenica je da, kada kategorišemo nekoga u polnu grupu, uvidjamo nekoliko bitnih karakteristika na osnovu kojih to činimo: način i sadržaj govora, fizičku pojavu, telesne karakteristike i informacije o životu osobe (Haralambos i Holborn: 2002: 135). Dakle, sudovi o „polnim karakterima” su u stvari čitav sistem sudova, jedinstven, dugovečan i široko rasprostranjen (i u funkciji ideološke podrške (patrijarhalnoj) vlasti, tvrde feministkinje). Kontrastiranje polnih karaktera je, štaviše, tako koncipirano, da je ženi i muškarcu nemoguće da realizuju svoje ljudske potrebe i sposobnosti svako za sebe, posebno, a da se ne udružuju: oni su komplementarni, oni se dopunjuju (ne samo prema radnim funkcijama, već pre svega prema medjusobnom načinu komunikacije i ponašanja). Suprotnosti su, ne samo prirodne, već dobijaju i idealnu dimenziju, one su funkcionalne u cilju harmonije koju žene i muškarac zajedno mogu da ostvare (Hauzen: 1988: 216-219). Takozvani polni karakter označava, ne samo principijelnu distinkciju polno podeljenih radova (kućni, tradicionalno ženski, poslovi gube karakter rada, pošto u odnosu na muško privredjivanje van kuće izgledaju neekonomični), već i kontrastiranje privrednog i porodičnog života, javnosti i privatnosti[8]. Pošto se polne uloge uče, definicija „polnih karaktera” se može smatrati i definicijom vaspitnog progama (Hauzen: 1988: 216-224). U svakom slučaju, sva društva naglašavaju potrebu razlikovanja muškaraca i žena (Kuburić: 2001: 152).

Inače, kod ljudi je seskualni dimorfizam umereno izražen[9] (Low: 2003: 28), ali, „Kako ćemo misliti o polnosti i o polnoj razlici u velikoj meri zavisi”...”u kakvoj kulturnoj, to jest saznajnoj konfiguraciji polne/rodne razlike živimo.” (Papić: 1997: 8). Jer, stvarnost polnosti jeste stvarnost mišljenja o polnosti, odnosno konstrukcije stvarnosti polnosti, te ljudske dimenzije koja prožima takoreći sve dimenzije društvenosti, na direktan ili indirektan način. Fenomen polnosti je specifično orudje za pojmovno, duhovno konstruisanje ljudskog sveta (Papić: 1997: 244).  Konvencija o physisu polnosti se uzima kao njena priroda, a iz nje onda proizilazi „stvarnosni” opozicioni model razlika. Tako se polne/rodne razlike javljaju i kao predmet, i kao princip mišljenja (Papić: 1997: 250). 

Medjutim, različiti su pristupi problematici polne socijalizacije i različita su tumačenja autora po pitanju pola i karaktera. Dok jedni smatraju da su muškarci i žene dva odvojena sveta različitih psihičkih (pa i moralnih) konstitucija (kao Vajninger: 1938, ili Ruso: 1990) drugi takva mišljenja nastoje da opovrgnu, ili to čine pozivajući se na razultate empirijskih istraživanja (na primer, Mead: 1968).

---

[1] Tako pol na neki način možemo smatrati biološkom, ali i kulturnom kategorijom - odredjenim i posredovanim (kao i rod), u smislu u kome svaka kultura sadrži „komplet” normi koje opisuju „ispravno” korišćenje polne fiziologije (kao što je norma pristojnog oblačenja, na primer, ili shvatanja o tome ko je za koga poželjan partner).  (Segal: 2003: 7)

[2] Telo je, do izvesnog stepena plastično u svojoj sposobnosti izmene fizičke strukture u cilju prilagodjavanja spoljašnjim ili unutrašnjim potrebama (Witten i dr.: 2003: 216). Anoreksija i bulimija kao bolesti koje karakteriše strah od gojaznosti - izgladnjivanja i odbijanja unosa hrane, odnosno prejedanja i izbacivanja hrane - predstavljale bi krajnost ovakvog procesa: prva se može  vezati (što feministkinje čine) za neprihvatanje polnog poretka, a polovina obolelih od druge je zlostavljana u detinjstvu.  Anoreksija rezultira smrću u dvadest procenata obolelih, a do devedeset i pet posto slučajeva su osobe  ženskog pola; devedeset procenata bulimičnih takodje (Rečnik rodne ravnopravnosti: 2010: 25, 29). I jedna zanimljivost: kontroverzni ruski akademik Grigorij Grabovoi je navodno otkrio sposobnost oblikovanja tela odredjenim tehnikama vizuelizacije, do te mere, da tvrdi kako je moguće ponovo izgraditi organ odstranjen operacijom.

[3] U našem podneblju, virdžina (Dvorniković: 1990:140) ili tobelija je ženska osoba koja, u nedostatku (odsustvu) muške, preuzima uloge, moć i autoritet muškarca. Medjutim, ova forma „trećepolnosti”, upravo prikrivanjem pravog pola, potrebom za podražavanjem muškarca, u suštini samo potvrdjuje hegemonu asimetričnu formu odnosa izmedju polova (Papić: 1997: 248). O tobelijama su u ovom radu korišćeni još neki izvori: o njima piše i Djordjević, u knjizi Naš narodni život (1984), a pominju ih i Ljiljana Gavrilović i Menković Mirjana u tekstu Odevanje u funkciji polnog morala (1991), opisujući oblačenje ovih devojaka i žena, kao i tipove tobelija.

[4] Slični berdačima su kwido, „trećepolci” kod Tewa. U rasponu seksualnosti od homoseksualnog, preko hetero i biseksualnog do troseksualnog (trisexual), medju njima se homoseksualnim smatra muškarac koji ima odnos sa muškarcem u društvenom smislu (rodnom), heteroseksualnim onaj ima odnose sa ženom (u smislu roda), biseksualnim ako ima odnose sa oboje, a troseksualni je onaj koji ima odnose sa kwidom. Ovakav odnos se smatra heteroseksualnim, iako je kwido u morfološkom smislu muškarac (Jacobs i Cromwell: 1992., prema Segal: 2003: 8).

[5] Prema Hermesu i Afroditi, simbolima muškosti i ženskosti u starih Grka.

[6] U Severnoj Americi postoji i Udruženje Medjupolnih - Intersex Society of North America (ISNA: http://www.isna.org, prema Witten i dr.: 2003: 217) Ovo udreženje na svom sajtu tvrdi da je problem medjupolnih stigma i trauma kojima su izložrni, a ne pol, te se zalaže za sistemske promene koje bi vodile ukidanju ovoga, kao i neželjenih operacija polnih organa kod rodjenih sa anatomijom za koju je „neko odlučio da nije standardno muška niti ženska.”

[7] Više o transrodnim osobama kod Witten i dr.: 2003: 217-221str.

[8] Ipak, ovakvo tumačenje „polnih karaktera” je očigledno u vezi, i primeljivo najpre na gradjansku porodicu, koja je nastala kao vid patrijarhalne nuklearne porodice, bitno različite od seljačke ili plemićke (Hauzen: 1988: 216-219).

[9] Ljudska ženka i mužjak su seksualno dimorfični u genima, fiziologiji, izgledu i ponašanju (Low: 2003: 28-30).

Šta je KVIR?

KVIR/QUEER, šta je to? Da li se KVIR odnosi samo na seksualnost?

Polne orijentacije se se kreću u okviru različitih formi na skali od od isključive heteroseksualnosti, preko biseksualnosti, do iskjučive homoseksualnosti. Danas postoji i naziv za osobe koje žive izvan normi heteroseksualne patrijarhalne zajednice: kvir (queer).

Pojam je ranije u engleskom jeziku korišćen kao pogrdan naziv za ne-heteroseksualne ljude, kao žargonski izraz sa homofobičnim prizvukom. Kasnije su ga LGBTTIQ osobe preuzele kako bi opisivale sebe. Termin je dragocen zato što označava prkos i obuhvata različitost (ne samo gejeva i lezbejki već i biseksualnih, transrodnih i interseksualnih osoba) i heteroseksualne osobe koje sebe vide ili žive svoj život van hetero-patrijarhalnih normi. Teoretičarke ga koriste u izvornom obliku jer je pun konotacija koje je danas nemoguće prevesti bez velikog skupa reči.

Reč kvir se koristi za aktivizam i pokret, kao i za teorije koje propituju nametnute patrijarhalne norme, tradiciju i običaje, a afirmišu ličnu kreativnost u osmišljavanju sopstvene kulture, seksualnosti i životnih uslova (Jarić i Radović: Rečnik rodne ravnopravnosti : queer: 90, 127-128).

Kvir kao tendencija nudi novu perspektivu na izgradnju identiteta, prevazilaženjem postojećeg dualizma i podsećanjem na politički karakter društvene konstrukcije pola i roda, u skladu sa Fukoovom teorijom. Kao intelektualna struja kvir preispituje etiketiranje i polaže pravo na pluralitet identiteta, odbijajući zatvaranje u jedan, insistirajući na stalnog reorganizaciji kategorija i njihovoj poroznosti, fluidnosti. Zato kvir identitet nije definisan onime što jeste, već promenama (Serž Šomije, prema Roš: 2009, 88). 

Izrastajući iz feminističkih teorija koje su propitivale politiku identiteta – afroameričkog, postkolonijalnog, radikalnog feminizma queer se opirao fiksiranju identiteta kao nečeg što je čoveku dato. Identitet je individualni konstrukt na koji imaju uticaj različiti faktori, ali je pre svega konstrukt, a ne prirodno stanje. Usložnjavanje i umnožavanje identiteta vodi ka diversifikaciji rodnih uloga što treba da dovede do smanjivanja društvene opresije nad pojedincima/pojedinkama. Queer teorija propituje nametnute patrijarhalne norme, tradiciju, običaje, a afirmiše lično kreiranje životnih uslova, kulture i vlastite seksualnosti. Za queer osobe je bitno da ne postoji samorazumljiva, podrazumevajuća seksualnost i slepo sleđenje društvenih pravila vezanih za seksualnost (Jarić i Radović: Rečnik rodne ravnopravnosti : queer: 90, 127-128).

Na klipu koji je predstavljen ispod linka, mladi ljudi pokušavaju da objasne termin na svoj, duhovit način:

https://www.youtube.com/watch?v=TZQxAMXvnWQ