Izvor: S. Redžić, Polni moral mladih u rodnoj perspektivi
Generalno, postoje tri, sa
stanovišta sociologa bitna, šira pristupa objašnjenju rodnih razlika. Dok prvi
naglašava biološke razlike koje determinišu razlike u ponašanju žena i
muškaraca, drugi pretpostavlja da su i pol i rod društveno konstruisani, treći
naglašava da se polna identifikacija, polne uloge i polna podela rada uče: dete
se radja sa polom, a razvija rod (Gidens: 2003: 117).
Interesantno
je, naročito za sociologe, gledište da su rod, ali i sam pol društveni
konstrukti[1], gledište
koje u potpunosti odbacuje biologiju kao determinantu razlika izmedju žena i
muškaraca. Na primer, Džudit Batler (Judith Butler) smatra kategoriju pola
normativnim i regulativnim idealom, koji se nužno materijalizuje. Ona tvrdi da
pol, kao jedna od regulativnih normi i u sprezi sa ostalima, kroz praksu
ponavljanog delanja (dejstvovanja normi), prisilno „materijalizuje pol, polnu razliku,
u službi učvrščćivanja heteroseksualnog imperativa” (Batler: 2007: 145)
Prirodno – pa i pol - dobija svoju vrednost tek kada izgubi prirodni, a dobije
društveni karakter, pa tako pol postaje rod, sa njegovim društvenim značenjima.
Rod, kao društvena konstrukcija pola, sada počinje da odredjuje sam pol kao konstrukt,
preko svojih značenja (Batler: 2007: 145-161). Ovo znači da su, u društvenom
kontekstu, i pol i rod društvene kategorije, odnosno rezultat društvene
konstrukcije. I zaista, pojedinci mogu da oblikuju svoja tela i daju im izgled
i značenja (u odredjenoj meri, a granice dostižu sve više nivoe) prema svojim
zamislima: počev od odeće i šminke, preko body building-a, do hirurških zahvata[2].
Osnova za oblikovanje ličnog identiteta jeste podela na muškarce i žene, koju
odredjuje heteroseksualna matrica, i
sama determinisana društvenim normama.
Suštinski
suprotno gledište se sastoji iz pokušaja da se razlike u ponašanju muškaraca i
žena objasne kao biološki determinisane. Ovde se pominju razlike koje muški i
ženski hormoni čine u muškom i ženskom organizmu i mozgu. Aktivnost hormona je
tesno povezana sa aktivnošću nervnog sistema, pa se pretpostavlja da hormoni
utiču na karakter, emocionalnost i ponašanje uopšte, a pretpostavke se dokazuju
eksperimentima sa hormonima vršenim na životinjama, u kojima je posmatrano
povećanje agresivnosti uz prevagu muških hormona nad ženskim (Haralambos i
Holborn: 2002: 128). Takodje, postoji teorija o uticaju hormona na različito
oblikovanje ženskog i muškog mozga, to jest, njegovu lateralizaciju
(specijalizaciju leve i desne hemisfere za različite funkcije). Time se
objašnjava veća verbalna sposobnost devojčica, i bolje sposobnosti dečaka u
rešavanju prostornih i matematičkih zadataka, koju neki testovi pokazuju.
Medjutim, drugi testovi pokazuju da je za razvitak ovih sposobnosti vaznija
hormonska ravnoteža muških i ženskih hormona, prisutnih u svakom telu (i
muškom, i ženskom), nego veći nivo testosterona u odnosu na progesteron i
estrogen. Takodje, moguće je objasniti ove razlike i učenjem, odnosno njihovim
vežbanjem. Testovi na životinjama, u laboratorijskim uslovima, takodje se mogu smatrati
neprimenljivima na ljude i bezbroj različitih društvenih situacija u kojima se
nalaze, naročito ako se uzmu u obzir naučni nalazi da na samo lučenje hormona
utiče društveno okruženje, čak i kod životinja (Haralambos i Holborn: 2002:
129). Sociobiolozi objašnjavaju razlike u ponašanju polazeći od evolicione
teorija Čarlsa Darvina. Ponašanje, odredjeno genetskim kodovima, evoluira, baš
kao i telesne karakteristike. Zato različite reproduktivne strategije muškaraca
i žena navode na preuzimanje različitih društvenih uloga. Na primer: oskudni
ženski reproduktivni kapaciteti čine muškarce takmičarski nastrojenima i
agresivnima u borbi za njih, dok žene mogu da ostanu pasivne u svojoj poziciji.
Potvrdu ovakvog tumačenja sociobiolozi nalaze u svetu životinja. Medjutim, ni
kod životinja ovakvi obrasci ponašanja nisu univerzalni. Najvažnije saznanje
nauke u ovoj oblasi jeste da se ljudski podmladak radja sa malo formiranih veza
izmedju nervnih ćelija, koje se kasnije, u toku razvoja stvaraju, i koje su
odredjene, kako genima, tako i odredjenim tipom iskustva, tako da se razlike u
ponašanju nikako ne mogu objasniti samo bilogijom (Haralambos i Holborn: 2002:
131).
U vreme pisanja
ovog rada Škorić i Kišjuhas (Škorić
i Kišjuhas: 15 -16)
pokušali su da objasne društvene nejednakosti (pa i rodne) biloškim
činjenicama. Oni postavljaju pitanje: šta ako je težnja muškaraca za
dominacijom evolutivnim procesima ukorenjena u njihovom biogramu? Početna tačka
analize muške dominacije u tom slučaju jeste činjenica da hormoni utiču na
ponašanje, a ovo povratno utiče na hormone, „modifikujući njihovi eskperisu”,
kao i da muškarci imaju viši nivo testosterona
(koji se opet, dokazano povezuje sa agresivnošću i dominantnim
ponašanjem i igra bitnu ulogu u nametanju statusa u mikro-interakcijama, kao i
serotonin). U središtu polne selekcije koja se razvijala kroz ljudsku istoriju
je muška kontrola ženske seksualnosti u cilju maksimizacije reproduktivnog
uspeha muškarca. Razlike u ponašanju polova nastaju sredinom trudnoće, kada
testosteron dečaka (proizveden u njegovim testisima) maskulinizuje njegov
mozak, dok se to sa devojčicama ne dešava, pošto one dobijaju male količine
testosterona od majke preko njene krvi. Dečaci tako stiču neuralnu strukturu
mozga koja je podložna dejstvu testosterona. Stoga razlike u količini
testosterona utiču na ponašanje i u odraslom dobu, iako sam hormon ima slične
efekte na muškarce i žene. Onda se postavlja pitanje koliko su u stvari rodne
razlike u ponašanju isključivo posledica kulturnih/društvenih faktora, a koliko
bioloških? Takodje, testosteron (ili njegovo odsustvo) se može „okriviti” za razvijen osećaj
prostorne orijentacije kod muškarca, odnosno, povišenoj sposobnosti za
korišćenje jezika kod žena (Jovanović: 2001a: 7).
Opet, ima autora koji smatraju
biologiju najmanje zaslužnom za razlike medju polovima. Oni smatraju da je
shvatanje o tome šta je žena, odnosno muškarac, prizvod kulturno-istorijskoig
razvitka, a ne tek odraz ili produžetak bioloških svojstava: same polne razlike
ne proizvode odnose dominacije i podredjenosti medju njima, niti ukazuju na
objašnjenje dinamike takvih odnosa – njihovog nastanka, održanja i
transformacije (Репина). Sociološki
najadekvatniji pristup ipak čine teorije o učenju rodnih uloga, o čemu je već
bilo reči u posebnom odeljku o polnoj socijalizaciji.
Još
nekoliko činjenica (ili zabuna) u vezi pola i roda.
Od davnina su postojale
kulture (neki Severnoamerički Indijanci i plemena iz istočne Afrike, na primer)
koje su u polnoj klasifikaciji poznavale i takozvani treći pol[3] –
ljude koji su svoj biloški pol zamenjivali drugim, preuzimajući njegove
društvene uloge (Mid: 1968, Haralambos i Holborn: 2002: 135). Berdači su kategorija koju poznaju
severnoamerički Indijanci. To su muškarci, koji žive kao žene, i njihova
društvena uloga je sasvom jasno odredjena. Smatrani su ni muškarcima, ni
ženama, odnosno oboma. Još ih nazivaju i „two-spirited” – ljudi sa dva duha.
Medjutim, savremeni berdači su sve redji, i sada izgleda nose mušku, a ne
žensku odeću, a njihova uloga nije više jasno definisana, što ukazuje na upliv
zapadnjačkih shvatanja o polu, rodu i
seksualnosti (Williams: 1992.;
Bradley & Phillips: 1991., prema Segal: 2003: 5).
Takodje, u pojedinim kulturama postoji slična mogućnost za žene, te se može
reći da ovakve katergorije transcendiraju rod.
(Oboler: 1980.; Amadiume: 1987., prema Segal:
2003: 6) Ima kultura koje poznaju simbolične i privremene „promene pola”
(Segal: 2003: 6-8), kao i kultura koje priznaju osobe (mahu, kwido) koje
su „iza” nama poznatih kategorija muškog i ženskog (nisu ni muško, ni žensko),
te su dostupne i jednima i drugima[4], a
njihovi rod i seksualnost su odredjena
njihovim ponašanjem (a ne ponašanje polom, kao kod nas) (Elliston:1999.; Levy: 1971., prema Segal:
2003: 8-9) Sve ovo samo ide u prilog prihvatanju činjenice da zapadnjačko
bipolarno shvatanje polnosti, roda i seksualnosti nije jedino, pa stoga i ne
može da polaže pravo na isključivost. Postoje i osobe koje bi po rodjenju trebalo smatrati „trećim polom”/ „rodom”,
ili „medjupolnima”
- „intersexed” (Herdt: 1996.,
prema Witten i dr.: 2003: 216). Odavno
se nazivaju hermafroditima[5],
pošto imaju i muške i ženske genitalne organe, odnosno – nemaju jasno izražene
ženske ili muške organe. Danas, naučnici znaju da kod nekih osoba hormoni ne
funkionišu u skladu sa polom, kao i da postoje osobe sa Tarnerovim sindromom -
neobičnom kombinacijom hromozoma, ili sa odsustvom muškog hormona, zajedno sa
odsustvom drugog ženskog hormona, u odnosu na „normalne” kombinacije hormona
kod muškaraca (XY) i žena (XX) (Haralambos i Holborn: 2002: 135). Takodje, sada
znamo da postoje i psihički androgine osobe, koje u sebi spajaju karakteristike
oba pola. S obzirom na sve ovo, možda bi se trebalo složiti sa opaskom da
takozvana biblijska norma pola (dihotomna, kao kod Adama i Eve) nije potpuno
funkcionalna (iako duboko uvrežena u zapadnjačku medicinu), pošto odredjivanje
pola prepušta pogledu na polne organe pri rodjenju deteta i ne prepoznaje
„treću varijantu”, a jedno od dve hiljade novorodjenčadi je upravo medjupolno
(što znači da ih se u svetu godišnje rodi šezdeset i pet hiljada)[6]. Oni
se kategorišu kao žensko ili muško, često i bez upoznavanja roditelja sa činjenicom
da im je dete medjupolno (Witten i dr.:
2003: 217). Naravno, ovakva sazanja povlače pitanje ispravnosti opšteprihvaćene
determinacije pol-rod-rodne uloge-polno ponašanje, ali to je već tema o kojoj
bi trebalo posebno pisati. Ovde će sada samo biti navedeni nazivi za nekoliko
kategorija osoba koje se ne uklapaju u dihotomnu šemu rodova. Travestitima, ili
cross-dressers se
smatraju osobe koje povremeno
(ili u odredjenim prilikama) oblače i pojavljuju kao suprotan pol. Ovde ćemo ih
svrstati medju pripadnike sledeće kategorije: transrodne osobe, ili transgenders
su osobe koje menjaju svoje
ponašanje i pojavu da bi ih uskladili sa svojom unutrasnjom percepcijom sebe,
kao identifikovanih sa suprotnim polom (oni
osećaju da su u „pogrešnom telu”- gender dysphoria). Smatra se
da njihov rodni identitet nije u skladu sa nametnutim tradicionalnim ulogama i
normama, prema njihovom polu. Transseksualne osobe, ili transsexuals
ne samo da menjaju svoje ponašanje i izgled, već nastoje da
promene i svoj pol, hormonskim terapijama i operacijama polnih organa[7] (Witten i dr.: 2003: 219; Jarić i Radović: 2010: 82).
Činjenica je da,
kada kategorišemo nekoga u polnu grupu, uvidjamo nekoliko bitnih karakteristika
na osnovu kojih to činimo: način i sadržaj govora, fizičku pojavu, telesne
karakteristike i informacije o životu osobe (Haralambos i Holborn: 2002: 135).
Dakle, sudovi o „polnim
karakterima” su u stvari čitav sistem sudova, jedinstven, dugovečan i široko
rasprostranjen (i u funkciji ideološke podrške (patrijarhalnoj) vlasti, tvrde
feministkinje). Kontrastiranje polnih karaktera je, štaviše, tako koncipirano,
da je ženi i muškarcu nemoguće da realizuju svoje ljudske potrebe i sposobnosti
svako za sebe, posebno, a da se ne udružuju: oni su komplementarni, oni se
dopunjuju (ne samo prema radnim funkcijama, već pre svega prema medjusobnom
načinu komunikacije i ponašanja). Suprotnosti su, ne samo prirodne, već
dobijaju i idealnu dimenziju, one su funkcionalne u cilju harmonije koju žene i
muškarac zajedno mogu da ostvare (Hauzen: 1988: 216-219). Takozvani polni
karakter označava, ne samo principijelnu distinkciju polno podeljenih radova
(kućni, tradicionalno ženski, poslovi gube karakter rada, pošto u odnosu na
muško privredjivanje van kuće izgledaju neekonomični), već i kontrastiranje
privrednog i porodičnog života, javnosti i privatnosti[8].
Pošto se polne uloge uče, definicija „polnih karaktera” se može smatrati i definicijom
vaspitnog progama (Hauzen: 1988: 216-224). U svakom slučaju, sva društva
naglašavaju potrebu razlikovanja muškaraca i žena (Kuburić: 2001: 152).
Inače, kod ljudi je seskualni
dimorfizam umereno izražen[9] (Low:
2003: 28), ali, „Kako
ćemo misliti o polnosti i o polnoj
razlici u velikoj meri zavisi”...”u kakvoj kulturnoj, to jest saznajnoj
konfiguraciji polne/rodne razlike živimo.” (Papić: 1997: 8). Jer, stvarnost
polnosti jeste stvarnost mišljenja o polnosti, odnosno konstrukcije stvarnosti
polnosti, te ljudske dimenzije koja prožima takoreći sve dimenzije
društvenosti, na direktan ili indirektan način. Fenomen polnosti je specifično
orudje za pojmovno, duhovno konstruisanje ljudskog sveta (Papić: 1997: 244). Konvencija o physisu polnosti se uzima kao
njena priroda, a iz nje onda proizilazi „stvarnosni” opozicioni model
razlika. Tako se polne/rodne razlike javljaju i kao predmet, i kao princip
mišljenja (Papić: 1997: 250).
Medjutim,
različiti su pristupi problematici polne socijalizacije i različita su
tumačenja autora po pitanju pola i karaktera. Dok jedni smatraju da su muškarci
i žene dva odvojena sveta različitih psihičkih (pa i moralnih) konstitucija (kao Vajninger: 1938, ili
Ruso: 1990) drugi takva mišljenja nastoje da opovrgnu, ili to čine pozivajući
se na razultate empirijskih istraživanja (na primer, Mead: 1968).
[1] Tako pol na neki način možemo
smatrati biološkom, ali i kulturnom kategorijom - odredjenim i posredovanim
(kao i rod), u smislu u kome svaka kultura sadrži „komplet” normi koje opisuju
„ispravno” korišćenje polne fiziologije (kao što je norma pristojnog oblačenja,
na primer, ili shvatanja o tome ko je za koga poželjan partner). (Segal: 2003: 7)
[2] Telo je, do izvesnog stepena plastično u svojoj
sposobnosti izmene fizičke strukture u cilju prilagodjavanja spoljašnjim ili
unutrašnjim potrebama (Witten i dr.:
2003: 216). Anoreksija i bulimija kao bolesti koje karakteriše strah od
gojaznosti - izgladnjivanja i odbijanja unosa hrane, odnosno prejedanja i
izbacivanja hrane - predstavljale bi krajnost ovakvog procesa: prva se
može vezati (što feministkinje čine) za
neprihvatanje polnog poretka, a polovina obolelih od druge je zlostavljana u
detinjstvu. Anoreksija rezultira smrću u
dvadest procenata obolelih, a do devedeset i pet posto slučajeva su osobe ženskog pola; devedeset procenata bulimičnih
takodje (Rečnik rodne ravnopravnosti: 2010: 25, 29). I jedna zanimljivost: kontroverzni ruski
akademik Grigorij Grabovoi je navodno otkrio sposobnost oblikovanja tela
odredjenim tehnikama vizuelizacije, do te mere, da tvrdi kako je moguće ponovo
izgraditi organ odstranjen operacijom.
[3] U našem podneblju, virdžina (Dvorniković: 1990:140) ili
tobelija je ženska osoba koja, u nedostatku (odsustvu) muške, preuzima uloge,
moć i autoritet muškarca. Medjutim, ova forma „trećepolnosti”, upravo prikrivanjem pravog
pola, potrebom za podražavanjem muškarca, u suštini samo potvrdjuje hegemonu
asimetričnu formu odnosa izmedju polova (Papić: 1997: 248). O tobelijama su u
ovom radu korišćeni još neki izvori: o njima piše i Djordjević, u knjizi Naš narodni život (1984), a pominju ih i
Ljiljana Gavrilović i Menković Mirjana u tekstu Odevanje u funkciji polnog morala (1991), opisujući oblačenje ovih
devojaka i žena, kao i tipove tobelija.
[4] Slični berdačima su kwido, „trećepolci” kod Tewa. U rasponu
seksualnosti od homoseksualnog, preko hetero i biseksualnog do troseksualnog (trisexual), medju njima se
homoseksualnim smatra muškarac koji ima odnos sa muškarcem u društvenom smislu
(rodnom), heteroseksualnim onaj ima odnose sa ženom (u smislu roda),
biseksualnim ako ima odnose sa oboje, a troseksualni je onaj koji ima odnose sa
kwidom. Ovakav odnos se smatra heteroseksualnim, iako je kwido u morfološkom
smislu muškarac (Jacobs i Cromwell: 1992., prema Segal: 2003:
8).
[6] U Severnoj Americi postoji i Udruženje Medjupolnih - Intersex Society of North America
(ISNA: http://www.isna.org, prema Witten i dr.: 2003: 217) Ovo
udreženje na svom sajtu tvrdi da je problem medjupolnih stigma i trauma kojima
su izložrni, a ne pol, te se zalaže za sistemske promene koje bi vodile ukidanju
ovoga, kao i neželjenih operacija polnih organa kod rodjenih sa anatomijom za
koju je „neko odlučio da nije standardno muška niti ženska.”
[8] Ipak, ovakvo tumačenje „polnih karaktera” je očigledno u vezi, i
primeljivo najpre na gradjansku porodicu, koja je nastala kao vid patrijarhalne
nuklearne porodice, bitno različite od seljačke ili plemićke (Hauzen: 1988:
216-219).
[9] Ljudska ženka i mužjak su seksualno
dimorfični u genima, fiziologiji, izgledu i ponašanju (Low:
2003: 28-30).
Нема коментара:
Постави коментар