Istraživanje:Rodno izbalansiranije firme imaju veći profit

Izvor: http://zena.blic.rs/Poslovna-zena/31593/IstrazivanjeRodno-izbalansiranije-firme-imaju-veci-profit

Kompanije koje su imale izbalansiraniji broj muškaraca i žena na rukovodećim funkcijama ostvarivale su finansijske rezultate iznad proseka njihovih nacionalnih industrija, pokazalo je istraživanje multinacionalne konsultatske firme Makinsi, sprovedeno prošle godine. Kompanije sa izbalansiranijim rukovodstvom bile su uspešnije u zapošljavanju i obuci talentovanih radnika, čime su smanjile troškove eventualnih zamena najviših direktora, ustanovio je Makinsi.
One su, takođe, bile jače povezane s klijentima jer je njihovo rukovodstvo bolje odražavalo društveni deverzitet, a donosile su i bolje poslovne odluke jer su uzimale u obzir širi dijapazon stavova.
S tim u vezi, i izvršni direktor Epla Tim Kuk rekao je američkoj javnoj televiziji Pi-Bi-Es (PBS) da je važno da zapošljavate ljude “koji su vam komplementarni, jer želite da pravite slagalicu”.
Dok mnoge velike kompanije danas imaju programe za jačanje rodnog diverziteta, mnogi rukovodioci su nezadovoljni jer ti programi ne funkcionišu u praksi.
Makinsi je ustanovio da je 63 odsto ispitanih poslodavaca imalo najmanje 20 inicijativa za unapređenje rodne jednakosti, ali da naposletku žene zauzimaju manje od četvrtine rukovodećih mesta u 92 odsto kompanija.
Sandrin Devijar koja se već 16 godina bavi tim pitanjem u Makinsiju, rekla je da su kompanije, kada je ona pre skoro dve decenije počela da radi, bile ravnodušne prema zapošljavanju žena na rukovodećim mestima, a sada žele da što pre pronađu program za rodnu jednakost koji će funkcionisati.
Zbog nekadašnje ravnodušnosti, izgledi žena za napredovanje u karijeri opali su po drugom istraživanju koje je Makinsi 2012. sproveo u 130 velikih kompanija.
Dok žene čine 37 odsto ukupne radne snage, 22 odsto je na mestu direktorki srednjeg ranga, 14 odsto su viši rukovodioci i potpredsednice, devet odsto članice izvršnih komiteta i samo dva odsto su izvršne direktorke. U Francuskoj, Norveškoj, Španiji i odnedavno u Nemačkoj, vlade su, u nameri da poboljšaju njihov položaj, uvele kvote za žene u upravnim odborima.
Norveška je, u poređenju s drugim zemljama Zapadne Evrope, kao i Severne Amerike, prošle godine imala najveći procenat žena u upravnim odborima - 35 odsto, prema podacima magazina Katalizator koji se bavi jednakošću polova.
SAD se među 16 zemalja ta dva regiona na devetom mestu, sa 19 odsto žena u upravnim odborima.
Istraživači, međutim, smatraju da uvođenje kvota za žene u upravnim odborima neće rešiti nejednakost, jer su ta mesta samo finalni korak u poslovnoj karijeri.
Pravi izazov za poslodavce je da zaposle, obuče i promovišu talentovane žene, kako bi imali čitav niz kvalifikovanih kandidatkinja za viša rukovodeća mesta.
“Mi smo na ivici revolucije. Ako organziacije ne pokažu više fleksibilnosti, više autonomije, počeće jednostavno da gube žene”, smatra profesor na Univerzitetu Lankaster Keri Kuper.
Prosečno radno mesto i dalje je određeno poratnim fabričkim mentalitetom, sa zacrtanim brojem sati i obavezom da zaposleni dolazi u kancelariju ili, ako ne može, očekivanjem da radi od kuće, smatraju istraživači.
Korišćenje interneta olakšalo je rad na daljinu, ali za najviše rukovodioce, članove upravnih odbora, ostalo je ključno prisustvo u firmi i prisustvovanje društvenim događajima koji mogu da unaprede posao.
Kada se tome dodaju i drugi društveni faktori, poput očekivanja da majke obavljaju i kućne dužnosti, dolazi se do toga da za žene rukovodioce pritisak postaje preveliki.
Istraživanja pokazuju da se ne radi samo o tome da žene, zbog predugog vremena provedenog na poslu, ne mogu da usklade i svoje obaveze kod kuće, već i o činjenici da se često bore sa kulturom dominacije muškaraca na najvišim položajima.
Neki upravo tu kulturu optužuju za agresivno preuzimanje rizika koje je i dovelo do svetske ekonomske krize 2008. Izvršna direktorka Međunarodnog monetarnog fonda Kristin Lagard poigrala se rečima i navela da se propala investiciona banka Braća Leman (Lehman Brothers) zvala “Sestre Leman”, ekonomska kriza bi izgledala drugačije.
Jedna nedavna studija Harvardske poslovne škole u prvi plan je ponovo izbacila promišljanje zašto više žena ne dobija i ne zadržava poslove.
Studija, objavljena u decembru, ispitivala je više od 25.000 diplomiranih studenata te škole od 1963, kada su žene prvi put primljene na master program za menadžera.
Istraživači sa Harvarda, Robin Eli i Kolin Amerman, zajedno sa Pamelom Stoun sa Gradskog univerziteta u Njujorku, ustanovili su da dok muškarci i žene počinju sa sličnim karijernim ciljevima, žene sporije napreduju zbog institucionalnih prepreka i zahteva njihovih bračnih partnera da ispune i svoje porodične obaveze.
Izveštaj nagoveštava da poslodavci moraju da shvate da nije dovoljna njihova politika naklonjena porodici koja se ispoljava samo fleksibilnim radnim vremenom.
To znači i preispitivanje “prećutne, ali moćne politike” da žene teže dobijaju posao zbog uverenja da će se one verovatnije odreći karijere zbog majčinstva.
Žene, takođe, imaju i ulogu da se izbore da njihovi bračni partneri budu “pravi” za podelu poslova kod kuće i zajedničku brigu o deci, zaključuju autori studije.

Emi Neter, podsećanje na diskriminaciju u nauci

O velikoj naučnici na čiji rodjendan podseća Google, možete na današnji dan pročitati u više medija:

U "Blic"-u:

Kada je ženama bilo zabranjeno i da uđu u učionicu, ona je bila profesor

Emi Neter bila je borac, a Albert Ajnštajn smatrao ju je matematičkim genijem. Rođena je na današnji dan pre 133 godine, a toliko je važna da čak i Gugl slavi njen rođendan.  

Uspeh Emi Neter se najbolje ogleda u činjenici da je bila profesor u vreme kada žene nisu mogle ni da se upišu na fakultet.

Možda bi po svom znanju mogla da parira Albertu Ajnštajnu koji ju je smatrao najznačajnijim matematičkim genijem među ženama, otkada je više obrazovanje žena stupilo na snagu.

Emi je jevrejskog porekla, i rođena je u porodici matematičara u Bavarskoj pre 133 godine. Danas i Gugl slavi njen rođendan, pa je dudl postavljen u njenu čast.

U njenoj porodici su tri generacije već bile posvećene brojevima, pa je i ona želela da nastavi istim putem. S obzirom da je to bilo vreme kada ženama nije bio dozvoljen pristup učionicama, učila je tako što je pohađala časove koje je držao njen otac na fakultetu. Tamo je odlazila samo kao pasivni slušalac.

Budući da je bila veoma uporna, Emi Neter se izborila za svoje mesto na Univerzitetu u Erlangenu, svom rodnom gradu. Postigla je toliki uspeh da ju je profesor Dejvid Hilbert pozvao da drži predavanja na Univerzitetu u Getingenu. Iako se deo profesora se tome protivio, ipak su joj dozvolili da nezvanično radi kao vanredni profesor.

 

Emi je uvela svoje teorije o prstenu, polju i algebri na polje matematike, a

zahvaljujući teoremi koja nosi njeno ime, njeno delo je ostavilo traga i u fizici.

 

Beg u SAD

 

Rođena nacija nije priznavala Emi: okrenuli su joj leđa nakon što je na vlast došao Hitler.

Nemačka u to vreme nije bila zemlja za genije. Barem ne ukoliko su oni bili Jevreji. A Emi Neter je bila samo još jedna među svim onim talentovanim ljudima koji su najpre ignorisani, a potom i zaboravljeni.

Kako nije mogla da drži predavanja pod sopstvenim imenom, Emi Neter je morala da ode u egzil u SAD, gde je nastavila svoj rad na Institutu za napredne studije na Univerzitetu Prinston. Dve godine kasnije otkriven joj je tumor u karlici i preminula je nakon operacije.

 U "Planeti":

Večita borba izmedju talenta i diskriminacije 

Na blogu Asocijacije studenata Fizičkog fakuteta u Beogradu:

https://emineter.wordpress.com/ 

Žensko telo kao objekat

Šopenhauer je pisao da je žena inferiorno stvorenje u svakom pogledu, da čak nije lepa, već pre ne-estetična (niska, uskih pleća, širokih kukova, kratkih nogu), a lepom je proglašava samo intelekt muškarca zaslepljen nagonom (Šopenhauer, 1997).

Da je žensko telo u savremenoj kulturi objektizovano na račun seksualnosti, to je svima jasno. Da kultura oblikuje standarde lepote, takodje. Verujem da svi poznajemo bar nekoliko osoba ženskog pola koje bukvalno robuju predstavama o ženstvenosti koje društvo nameće. Neke od njih neće izaći iz stana bez šminke ili sredjene frizure. Druge koriste visoke potpetice i često neudobnu odeću da bi izgledale "onako kako bi trebalo". One dobrostojeće će se možda odlučiti i za plastične operacije. I kada pogledate svoju drugaricu, devojku, ćerku - tako "namontiranu", šta vidite? Neoriginalan, konformistički stil, a ona i ne liči na sebe, zar ne? Liči na sve ostale koje su podlegle zahtevu da budu seksi, da izgledaju poželjno, mlado...  

Čini se da, pristajući na ovo, one ne postavljaju sebi pitanje: zar ne mogu da budem privlačna onakva kavka jesam? Ili, štaviše: da li telesna privlačnost definiše suštinu mog bića? Zar niko ne primećuje moje intelektualne, moralne, duševne kvaltete? Može li neko da me voli zbog njih? Da li ja postojim da bih bila objekat muške želje? A šta će ovaj muškarac da pomisli kada me jednog dana vidi bez šminke, visokih potpetica, korseta, tesnog grudnjaka?

Šta će sa mnom biti kada jednog dana ne budem više mlada i privlačna na ovaj način?

U Blic-u možemo pročitati tekst "Jedan muškarac nije ostao ravnodušan: Evo šta žene trpe zbog lepote"

Da li je ovog sociologa, psihologa i fotografa na ovu seriju fotografija zaista podstakla empatija sa ženama, ili je uvideo mogućnost da eksponira svoj rad na račun ženskog tela, prosudite sami:

Izvor: Blic

Fotografa Džastina Bartelsa su veze sa ženama naučile da pripadnice lepšeg pola trpe razne neugodnosti zbog lepog izgleda. Da bi pokazao koliko žene umeju da budu istrajne u tome, napravio se seriju fotografija "Utisak". 

Džastin je dane studiranja obogatio brojnim ljubavima, posmatrajući svoje partnerke u raznim situacijama video je tragove "njihovih borbi" da odgovore standardima očekivanog i lepog izgleda.
- Zaintrigiralo me je što mnoge žene nose neudobnu odeću kako bi impresionirale ili privukle druge ljude, ili da bi podigle samopouzdanje- rekao je Džastion Bartles za portal "Žena".
Na ovoj fotografiji vidimo šta jedna žena trpi zbog omiljenih cipela.

Mali brushalter? Nikakav problem, makar za ovu ženu. Bol nije važna, samo da grudi izgledaju dobro u njemu.

- Hteo sam da fotografije pokažu šta nastane kad se skine odeće i da budu vizuelni dokaz njene neudobnosti. Diplomirao sam sociologiju, psihologiju i fotografiju, pa je ovaj projekat kombinacija svega toga, pokazuje moja interesovanja o tome kako društvo funkcioniše, ali i to demonstrira na vizuelni način- rekao nama je Džastin.

 Korset ostavlja ovakve tragove. Verovatno je ova žena veliki ljubitelj ovog odevnog predmeta. 

- Dok je trajao ceo ovaj kreativni proces, zabavljao sam se sa manekenkom, koja je bila atletske građe. Bila je visoka, ali je ipak nosila visoke potpetice, uske brushaltere, uski džins i veš koji je "sekao" kožu- ispričao je Bartles.

Njegova bivša partnerka stalno se žalila na neudobnost odeće, ali nije odustajala od svojih navika.

- Nadam se da će ova serija fotografija naterati žene da razmisle šta nose i zbog čega nose određenu odeću- poručio je on. 

Ove "uporne" žene su nas uverile da parola: "Lepota mora da boli" zaista važi u nekim slučajevima. Dok samouverno hodaju u omiljenoj odeći, ispod garderobe kriju se ovakvi tragovi. Za torturu kojoj izlažu svoja tela ponekad je seksepilan izgled dovoljan razlog. Kad se okrene, žena spremna na sve zbog lepote, ima na leđima dokaz svoje posvećenosti. Lepo i udbono za noge žene ne znači isto. Iako postoje alternative dobrog izgleda, koje ne isključuju dobar osećaj na koži, pripadnice lepšeg pola češće biraju one bolnije varijante. 

Šta je pol, a šta rod?

Izvor: S. Redžić, Polni moral mladih u rodnoj perspektivi

         
Polnost je biološko svojstvo ljudi. Novorodjence se proglašava muškim ili ženskim detetom obzirom na reproduktivne organe koje ima. Pol (seks) podrazumeva organske – fiziološke i anatomske razlike izmedju muškaraca i žena, koje su u funkciji njihovih reproduktivnih uloga, što znači: biološki funkcionalne razlike[1] (Milić: 2001: 13; Gidens: 2003: 117). Ali, s’ obzirom da je čovek i društveno (kulturno) biće, polnost ne dejstvuje samo, i u „čistom”, biološkom obliku, ni u porodici, ni u ljudskom rodu uopšte. Polnost se javlja kao „uvek preradjena, društveno i kulturno modelovana sa jedne strane ali i individualno interpretirana i usvojena od strane pojedinaca na bezbroj modifikovanih načina” (Milić: 2001: 132). Štaviše, Andjelka Milić primećuje da sam jezik, kao sredstvo označavanja, razlikuje značenja pola kao različitih kategorija: biološke (mužjaci i ženke, kao podela uloga u reproduktivnoj funkciji, vezana za ispoljavanje nagona), socijalne (muškarci i žene kao društvena bića) ili kulturne kategorije (koja predstavlja još šire poimanje polnosti: pridavanje odredjenih svojstava pripadnicima različitih polova, što podrazumeva ženstvenost, odnosno muževnost), ali i kao konkretnu sintezu ovih kategorija na nivou individuuma (njegovog polnog identiteta) (Milić: 2001: 131).

Dakle, na ovaj način shvaćeno, polne kategorije i praksa su rodno uobličeni. Rod[2] (gender) se može smatrati socio-kulturno izvedenim iz pola, dok je njegova prirodna odrednica, odnosno njen najkarakterističniji znak, seksualnost. Rod neutrališe i preobražava polni nagon u ogovarajuću socio-kulturnu kategoriju (Jovanović: 2001: 9). I dok u biološkom smislu pol označava organske (fiziološke) razlike, rod označava „društveno-kulturno uobličeni pojam polnosti u ljudskom društvu”, što znači da polnost percipiramo i konstruišemo kao članovi odredjene društvene zajednice (čiju smo kulturu interiorizovali), ali i kao individue – prema lilčnim afinitetima (Milić: 2001: 132). Zato u feminističkoj perspektivi termin „rod” označava društveno-istorijski karakter polnih razlika u ljudskom društvu. U svakom slučaju, „muško i žensko postoje kao pol i kao rod” (Jovanović: 2001: 9).

Takodje, Milić podseća da polnost shvaćena kao rod nije jednom zauveka data kategorija, već da se stalno menja, da se suštinska obležja polova stalno redefinišu u procesima ljudskih interakcija.  Ona izdvaja četiri osnovna elementa društvene determinacije pola prema autorki  Džoan Skot (Joan Scott; 1986 Gender: a useful category of Historical analyses, prema Milić: 2001: 133): kulturna simbolizacija polnosti (kulturne predstave o polnosti kroz istoriju), normativna konceptualizacija (definisanje polnih uloga i društvenih područja u kojima se javljaju), socijalno organizovanje polova (institucionalni okviri poput braka i porodice) i subjektivni identitet (identifikacija pojedinca sa polom).

Rod je bitna dimenzija identiteta ljudskog bića, možda i najbitnija, jer od zatvorenosti u granice pola zavise mnoge životne mogućnosti individue (konkretnije: ove granice odredjuju pristup pravima, resursima i mogućnostima). Rodni identitet nastaje, kao i ostali njegovi aspekti (ili dimenzije) „u interakciji izmedju organizma, individualne svesti i socijalne strukture” (Golubović: 1999). Rod se društveno kreira i reprodukuje u bezbroj svakodnevnih postupaka, pa ga sociolozi povezuju sa društveno konstruisanim pojmovima ženskosti i muškosti. On obuhvata društvene, psihičke i kulturne razlike izmedju muškaraca i žena (Gidens: 2003: 117). Pod njime podrazumevamo društvenu konstrukciju polnih identiteta - društvene razlike izmedju žena i muškaraca - a u sam pojam roda ulaze i polne razlike. Rod se temelji na ulogama i odnosima, naučenim kroz očekivanja i dopuštenja društvenih struktura i kulturnih normi: to je čitav sistem uloga i odnosa izmedju polova, determinisan političkim, ekonomskim, društvenim i kulturnim kontekstom. Rod čine identitetske odrednice, oblici ličnog izražavanja, društveni konstrukti u vidu uloga i normi (Stjepanović-Zaharijevski: 2010: 85-86). Maskulinitet i feminitet („muškost” i „ženskost”) kao društveno konstruisani identiteti muškarca i žene sardže razlike u ulogama, aktivnostima, načinima izražavanja, oblačenju, manirima – poput dve različite, suprotno polarizovane, društveno konstruisane rodne kulture (Levit N. prema Stjepanović-Zaharijevski: 2010: 85-86).  Stoga, čak i kada pojedinac misli i dela protiv ovih usvojenih podela i uloga, on to čini iz „vizure usvojenog rodnog obrasca” (Ivanov: 2009: 156).

Pojam roda ima i dva, za sociologiju bitna značenja, na čijem razlikovanju Andjelka Milić insistira: na deskriptivnom nivou, on označava opažene razlike izmedju polova i odnosi se na društvene odnose koji iz tog razlikovanja proističu, ali na nivou odnosa društvene nejednakosti, termin rod upućuje na kategoriju društvene moći, koja nije ravnomerno raspodeljena po kriterijumu roda. Ovakvo tumačenje „kazuje da se odnos polova u društvu ne može svesti prosto na perceptivnu razliku polnih odlika ili ponašajnih obrazaca, već je konstituisan u temeljima same društvenosti kroz odnose moći izmedju polova.” (Milić: 2001: 133)  Prirodne razlike postaju opravdanje za društvene nejednakosti. Tako se podela rada prema polu može smatrati (odnosno, može se naći „argument”) „prirodnom” (biološki determinisanom), kao i postojanje „muških” i „ženskih” sklonosti i veština, ili se muškarcima pripisuje delanje u javnoj sferi, a ženema se (sa argumentom da su „bliskije prirodi”) ostavlja privatna sfera; muškarac se smatra instrumentalnim, a žena ekspresivnom... I zaista, u praksi, ponašanje muškaraca i žena često potvrdjuje ovakva tumačenja. Ljudi nazivaju ženu koja se ponaša agresivno „muškaračom”/ „muškobanjastom”, a muškarca koji je nežan i brižan „ženskim petkom”/ „feminiziranim”.

Stoga, može se reći da je pol „nešto” što osoba ima, bez obzira na ponašanje, a rod postaje vidljiv tek kada se signalizira, ili kroz ponašanje  - „performed” (Segal: 2003: 5).

            U procesu identifikacije pojedinca sa polom (i rodom!) važnu ulogu igra socijalizacija, kao proces u kome individua stiče (uči), izmedju ostalog (ovde naglašeno i izdvojeno zbog teme rada) svest o svojoj polnosti, ponašanja primerena svom polu i prihvata identifikaciju sa svojim polnim statusom (Milić, 2001: 150).

---

[1] U Sociološkom rečniku se pol odredjuje kao složeni skup osobina i ponašanja ljudi, koja neposrdeno ili posredno proizilaze iz karektera reprodukcije ljudske vrste, a pri čemu je najvažnija osobina polna razlika, odnosno podela ljudi na dva pola – ženski i muški (Sociološki rečnik: 402).

[2] Termin „rod” je u ovakvom kontekstu prvi put upotrebio Džon Moni 1955.godine, preuzevši ga iz filozofije i lingvistike, u cilju sveobuhvatnijeg pčojma za opisivanje muškosti i ženskosti kod hermafrodita (Buloh: 2004: 82).

Zabrinjavajuća statistika o rodnom nasilju iz naših škola: "U redu je udariti devojčicu"

Sećate li se muško-ženskih "igara" iz škole? Jedna koju pamtim se sastojala iz toga da gomila dečaka pribije devojčicu uza zid i...pretpostavljam da je prepipaju. Meni, kao posmatraču nije bilo svejedno kada vidim ljutnju i sram na licima tih devojčica, kada se dečaci sklone. I nije mi bilo jasno zašto one o tome ćute, zašto se ne požale dežurnom nastavniku, razrednom starešini? Izgleda da ih je bilo sramota... 

A dečake, izgleda nije bilo sramota, i nisu osećali grižu savesti u divljačkom nasrtanju koje potire drugarstvo, unosi nemir, stid i strah u dušu devojčice. I zašto bi, kada su delali potvrdjujući partijarhalni model muške nadmoći koja se dokazuje?

Zašto rodno nasilje u školama ostaje neprijavljeno? Zato što se smatra da su žrtve krive? Zato što je onima koje su ga pretrpele neprijatno, ili se boje osvete? Zato što je deo patrijarhalne tradicije koja podrazumeva fizičko nasilje nad ženom? Zato što nije osvešćeno kao nasilje? 

I opet, ova pitanja nas vraćaju pričama o domaćem vaspitanju, o školi kao vaspitnoj instituciji i vrednostima koje bi trebalo da se predoče deci, o državi koja dozvoljava da nedopustiva ponašanja ostanu nesankcionisana i time školu ostavlja nebezbednom, iako u izvornom tektu ministar prosvete tvrdi da je stvaranje bezbednog okruženja za sve učenike prioritet Ministarstva prosvete.

U "Politici"* saznajemo da je 2014. bilo 69 odsto osnovaca i 74 odsto srednjoškolaca koji su jednom ili više puta doživeli neki oblik ovog nasilja od početka školske godine.Uglavnom su dečaci nasilnici koji u čak 44 odsto slučajeva smatraju da je seksualno uznemiravanje prihvatljivo. Zabrinjava i podatak da 19 odsto učenika smatra da je u redu da momak udari devojku sa kojom je u vezi, kao i da 60 odsto učenika i 27 odsto učenica podržava nasilje nad homoseksualcima.

Veliki problem je što mali broj đaka prijavljuje rodno zasnovano nasilje: u osnovnoj školi oko 70 odsto nastavnika, a u srednjoj 91 procenat kaže da im se niko nije obratio po tom pitanju – kaže Daša Duhaček, direktorka Centra za studije roda.

Većina đaka – 64 odsto dečaka i 69 odsto devojčica, okrivljuje žrtvu za napad i nasilje. Ipak ohrabruju pokazatelji da velika većina nastavnika i đaka žele da se o ovoj temi govori u školi.

 

*Rezultati istraživanja Unicefa, Ministarstva prosvete, Centra za studije roda Fakulteta političkih nauka i Instituta za psihologiju Filozofskog fakulteta, koje je sprovedeno krajem prošle godine u 50 osnovnih i srednjih škola, na uzorku od 25.000 đaka, nastavnika i stručnih saradnika.

 

Izvor podataka:

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/U-redu-je-udariti-devojcicu.lt.html

Može li misao da nastavi bez tela?

Ceo tekst možete pročitati na: 

http://www.zenskestudie.edu.rs/izdavastvo/elektronska-izdanja/casopis-zenske-studije/zenske-studije-br-2-3/263-moze-li-misao-da-nastavi-bez-tela

Jean-François Lyotard

Prevela s engleskog Aleksandra Zdravković

 

Konačno, ljudsko telo ima rod. Prihvaćena je pretpostavka da je polna razlika paradigma nesavršenosti, ne samo tela nego i duhova. Naravno, postoji muškost u ženama kao i ženskost u muškarcima. Kako bi inače jedan rod uopšte imao ideju drugog ili osećanje koje potiče od onoga što nedostaje? Ono nedostaje zato što je prisutno duboko unutra, u telu, u duhu. Prisutno kao čuvar, ograničeno, gurnuto u stranu, na ivici vašeg pogleda, prisutno na nekom njegovom horizontu. Ono što izmiče, nemoguće da se pojmi. Opet se vraćamo na transcendenciju u imanenciji. Pojam roda koji dominira u savremenom društvu želi da zatvori ovu pukotinu, da sruši ovu transcendenciju, da prevaziđe ovu nemoć. Pretpostavljeni "partneri" (u uređenju zadovoljstva) sklapaju ugovor u svrhu zajedničkog "uživanja" same polne razlike. Ugovor obezbeđuje da ni jedna strana ne pati zbog ove veze, a da na prvi znak nedostatka (bilo kroz neuspeh izvođenja ili ne), defokalizacije, nedostatka kontrole i transcendencije, strane poništavaju ugovor - mada je to još uvek prejak izraz, one ga samo puštaju da propadne. Čak iako s vremena na vreme moda smešta "ljubav" nazad u inventar objekata koji su u opticaju, ona je kao "vrhunski" polni odnos rezervisana za superstarove i reklamirana kao poželjni izuzetak. U ovom uređenju vidim da tehno-nauka primorava mišljenje da zanemari različitost koju nosi u sebi.

Ne znam da li je polna razlika ontološka razlika. Kako bi to neko mogao znati? Moj skromni fenomenološki opis još uvek ne ide dovoljno daleko. Polna razlika se ne odnosi samo na telo koje oseća svoju nesavršenost, nego na nesvesno telo ili na nesvesno kao telo. To jest, kao odvojeno od mišljenja - čak i analoškog mišljenja. Ova razlika je ex hypothesi izvan naše kontrole. Možda (zato što, kako je to Frojd pokazao u svom opisu odložene akcije, ona upisuje efekte bez da je zapis bio "memorisan" u obliku sećanja) stvar stoji sasvim obrnuto? Ova razlika prvobitno postavlja polja percepcije i mišljenja kao funkcije čekanja, dvosmislenosti, kao što sam i rekao? Ovo najverovatnije definiše patnju u opažanju i razumevanju kao stvorenu putem nemogućnosti ujedinjavanja i potpunog određenja viđenog objekta. Onome što bi bez rodne razlike bilo samo neutralno iskustvo prostora-vremena percepcije i mišljenja, iskustvo u kome bi osećanje nesavršenosti nedostajalo kao nesrećno, ali koje jedino stvara jednostavnu i čistu kognitivnu estetiku; ovoj neutralnosti rodna razlika dodaje patnju napuštanja, jer to vraća neutralnosti ono što ni jedno polje viđenja i mišljenja ne može da sadrži - zahtev. Moć da se transcendira dato o kojoj ste govorili, moć koja je smeštena u imanenciji, svakako pronalazi način da to uradi u rekurzivnosti ljudskog jezika - mada takva sposobnost nije samo mogućnost, nego stvarna sila. Ta sila je želja.