Zaboravljena srpska heroina

Blic nam donosi tekst o velikoj ratnici, koju je Srbija zanemarila. Izvor:

http://www.blic.rs/Riznica/Istorije/608235/ZABORAVLJENA-HEROINA-Novi-detalji-iz-zivota-Milunke-Savic

Milunka Savić rođena je 1892. godine u selu Koprivnica u Raškoj. Imala je dve mlađe sestre, Mionu i Slavku, i brata Milana. Po objavljivanju ukaza o mobilizaciji, oktobra 1912. godine Milunka se prijavljuje u dobrovoljce i biva registrovana kao Milun Savić. U balkanskim ratovima 1912. i 1913. godine borila se preobučena u muškarca, a njen pol je otkriven u bolnici posle ranjavanja u Bregalničkoj bici. U Prvom svetskom ratu, takođe kao dobrovoljac, bila je deo Gvozdenog puka, najelitnijeg Drugog puka srpske vojske „Knjaz Mihailo“. Istakla se kao bombaš u Kolubarskoj bici, za višestruko herojstvo u redovima tog puka dobila je Karađorđevu zvezdu sa mačem. U jesen 1915. godine u Makedoniji je teško ranjena u glavu i tako povređena se povlačila preko Albanije. Posle nekoliko meseci oporavka u Bizerti, vratila se na Solunski front. U bici na Kajmakčalanu, kada je Gvozdeni puk priključen 122. francuskoj diviziji, sama je zarobila 23 bugarska vojnika, nijednog nije htela da ubije, a kasnije je čak školovala dete bugarskog generala. Dobila je najviša odlikovanja, među kojima i francuski orden Legije časti i medalju „Miloš Obilić“. Jedina je žena na svetu koja je odlikovana francuskim Ratnim krstom sa zlatnom palmom.  

Na inicijativu njenih saboraca, od 1929. Milunku su zaposlili kao čistačicu kancelarije direktora u Hipotekarnoj banci u Beogradu, gde je provela najveći deo svog radnog veka. Penziju je stekla samo na osnovu toga. Odbila je ponudu da se preseli u Francusku i da dobija francusku vojnu penziju. Izabrala je da živi u Beogradu, gde su ljudi brzo zaboravili njene zasluge, a gde je brinula o tridesetak dece...

Na sudbinu Milanke Savić, srpske Jovanke Orleanke, ovo društvo mora uvek da se podseća, otud i najnovija knjiga “Milunka Savić vitez Karađorđeve zvezde i Legije časti”, autora Vidoja Golubovića, Predraga Pavlovića i Novice Pešića.

Čudesna je bila hrabrost jedne žene, veća od one koju su imali njeni muški savremenici, a, s druge strane, bila je tako marginalizovana od svoje države i tako cenjena od stranih vojnih autoriteta. I što je posebno strašno i porazno, Milunka je godinama tako zaboravljena. Prema istraživanju koje je uradio RTS pre dve godine, čak 90 odsto ispitanika nije znalo ko je Milunka Savić, niti im je njeno ime bilo šta govorilo - kaže Vidoje Golubović o motivima autora i izdavača ove knjige.
Milunka Savić, dobrovoljac balkanskih ratova, pa Prvog svetskog rata, u vojsku se prijavila kao Milun, podvijene kose i utegnutih grudi, predstavljajući se kao muško jer žene nisu primali. 

Bila je ranjena četiri puta, nebrojeno puta dokazala hrabrost, nosilac Karađorđeve zvezde i francuske Legije časti, kada je, između dva svetska rata, podnela zahtev za penziju, nije joj priznat borački staž jer je bila žena. Dali su joj samo neki plac na Voždovcu, u to vreme periferiji grada. Ogromna je nepravda prema njoj učinjena od onih vlasti pre i onih vlasti posle Drugog svetskog rata, kada je radila kao čistačica - dodaje Golubović.
Nedavnoj promociji knjige prisustvovala je i unuka njenog rođenog brata Milana, Dragica Nikolić.

- Obeležila je moje detinjstvo, a kao dete jednu zimu sam provela kod nje - kaže Dragica Nikolić.

Ona ponosno dodaje da je poslednja u porodici koja je rođena u istoj kući u kojoj i Milunka, u selu Koprivnica. 

Teško se živelo: siromaštvo, zaostalost... Milunka je često dolazila, donosila nam olovke i igračke koje su nama bile ogromna radost. Imala sam šest godina kad me je povela vozom u Beograd. Prvi put me odvela u zoološki vrt, u pozorište! Možete zamisliti dete koje je rođeno u zabitom selu, koje do tad nikad nije videlo ni voz, da se nađe u pozorištu. Nema tih reči koje to mogu opisati - seća se Dragica Nikolić.
Ona kaže da Milunka nikada nije htela da govori o ratovima ni o nepravdi koja joj je naneta.

- Bila je razočarana, ali se nije žalila. Tek ponekad, kad je mi deca ophrvamo da nam pokaže ožiljke od rana, pristajala je da nam izađe u susret. Bila je autoritativna i humana, umela da komanduje, ali i da voli. I bila je vrlo ponosna, nije htela nikog ništa da moli. A za druge, sve bi učinila... Zna se da je uz svoju ćerku podigla još tri devojčice i hranila, školovala, brinula o tridesetak dece. Pričao je otac da je jednom došla u selo, ukrala mu prase da bi hranila tu decu! Na leđima ga je odnela do Brusa, a onda nekim vozom do Beograda... - seća se Dragica.  

Pravna zaštita žrtava rodno zasnovanog nasilja u Srbiji

Pod ovim naslovom objedinjujem dva studentska teksta:
1. Žrtve rodno baziranog nasilja i njihova pravna zaštita u Srbiji: o muškom nasilju prema ženama Ivane Vučković, koji možete preuzeti odavde http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/1450-6637/2008/1450-66370803111V.pdf

Predmet rada je muško nasilje prema ženama kao zločina iz mržnje, sagledanog sa feminističkog fenomenološko – etiološkog stanovišta; razmatrajući uticaj bazičnih pojava i koncepata kao što su rod, rodne uloge i socijalizacija, moć, patrijarhat i prava žena, kako na međunarodnom tako i na nacionalnom nivou, autorka analizira položaj žena žrtava muškog nasilja i njihovu pravnu zaštitu, posebno u Srbiji, dodajući kriminološkom i viktimološki aspekt sagledavanja problema.

            

2. Žrtve rodno baziranog nasilja i njihova pravna zaštita u Srbiji Predraga Popovića, koji možete preuzeti odavde http://www.vds.org.rs/file/tem0804.pdf

Autor se bavi različitim aspektima pravne zaštite žrtava rodno baziranog nasilja. Polazeći od pozitivnopravnog zakonodavstva u Srbiji, autor je obradio prekršajno-pravnu, porodično-pravnu (oblici nasilja i mere zaštite) te krivično-pravnu zaštitu žrtava (krivično delo nasilja u porodici, silovanja) uz detaljno objašnjenje postupka ostvarivanja zaštite. Pored toga, rad se delom bavi i mehanizmima institucionalne zaštite (policija, Centar za socijalni rad, zdravstvene ustanove i nevladine organizacije).

 

Da li je Grk Zorba ženomrzac?

Ne razumem se u balet i operu poput muzičara, ali volim da priuštim sebi takve oplemenjujuće doživljaje s’ vremena na vreme. Evo kakav utisak je na mene ostavilo izvodjenje baleta Grk Zorba u Sofijskoj operi.

                Zeplet prati prijateljstvo izmedju Grka (Zorbe) i Engleza koji doputuje u Grčku, kao i ljubavi izmedju zavodnika Zorbe sa kurtizanom i Engleza sa udovicom Grkinjom. Čini se da će ove ljubavi pobediti tradicinalni moral učmalog okruženja, prkoseći svojom snagom protivljenju meštana. Medjutim, od besne rulje stradaju obe žene. Udovicu ubijaju bukvalno, a madam simbolično, posle čega ona zaista i umire. Grku i Englezu, lišenima ljubavi na traumatičan, nasilan način, ostaje njihovo prijateljstvo. Oni, u početku nevoljno, započinju ples – sirtaki. Predajući se muzici i ritmičnom pokretu, njih dvojica, čini se, nalaze izlaz iz očajanja, ili možda prozivljavaju duboku tugu kroz ples.

U redu. To razumem. Medjutim, njihov ples postaje veseo, pa i euforičan. Oni kao da olako opraštaju meštanima njihov zločin. U sirtakiju im se pridružuju i ubice njihovih dragana. Muzika je sve veselija, podijum pun plesača! Šta je sada ovo? „Drevna“ mudrost udri brigu na veselje?

Zar život toliko malo znači? Zar se ljubav tako lako zaboravlja? Zar se zločin tako lako oprašta?  

Ili možda život žene znači malo? Tuga junaka za voljenim ženama je očigledno kratkoga daha. Zar su dve žene, pri tome jedna posrnula već ranije kao bivša prostitutka (nebitno što se promelila, zavolela, stekla status udate žene), a druga proživela transformaciju od čedne do grešne predajući se nepoželjnoj ljubavi sa strancem, razlog za očajanje? Izgleda da ne. Zašto žaliti za ženama? Pa, biće ih još! Junaci, muškarci, su zdravi, živi i živahni, to je važno, zar ne? Možda su njih dvojica naučili na težak način o životnoj mudrosti mirenja sa sudbinom Možda su ponovo stekli „slobodu“ skupo je plativši (pitam se samo, slobodu od čega, ili za šta?). Napravili su izlet koji u okruženju nije dobro prihvaćen, ali nisu stradala njih dvojica. Žene su stradale, kao nemoralne, dok oni ne snose nikave posledice, naprotiv, raduju se životu, verovatno orni za nova osvajanja ženskih srca. Dva ženska života, nasilno oduzeta u linču bivaju očas zaboravljena.

Tragedija se završava opštenarodnim veseljem, koje i publika veliča pljeskanjem u ritmu sirtakija. Baletani više puta plešu sirtaki na bis, publika je na nogama, ja izlazim i razmišljam o ovome što napisah. I pitam se usput zašto je bivša „madam“, jedna od  glavne dve junakinje, koja ima znatno više i zahtevnije deonice u baletu od predvodnika čopora u ubistvu mlade udovice, dobila manji aplauz od njega!? Dobro, ja sam laik. Možda je njeno izvodjenje bilo slabije od njegovog, iako se meni nije tako činilo...

Možda mi se samo učinilo i da je Grk Zorbas ženomrzac, iliti mizogin.

Šta je žena? Pol, rod i telo u feminističkoj teoriji

Šta je žena? Pol, rod i telo u feminističkoj teoriji
Preveden tekst Toril Moi, objavljen u časopisu "Gradina":

Dobra je strana prvobitnog razumevanja pojmova pol i rod iz šezdesetih je u tome što naglašava rod kao društvenu konstrukciju, a loša u tome što pol pretvara u suštinu. Shvaćen kao suština, pol postaje statičan, stabilan, koherentan, fiksiran, pre-diskurzivan, prirodan, i aistorijski: on je tek površina na koju se upisuje rod. Poststrukturalne teoretičarke pola i roda odbacuju ovakvu predstavu pola. Njima je cilj da  pol ili telo shvate kao konkretan, istorijski i društveni fenomen, a ne kao suštinu.

S.A.R.S. protiv nasilja nad ženama

I grupa S.A.R.S. je na svoj, duhoviti način, dala doprinos borbi protiv nasilja nad ženama, koje (da podsetimo) čine najveću grupu medju žrtvama nasilja - oko 70 % (prema podacima Sintetizovanog izveštaja o radu centra za socijalni rad u Srbiji za 2012. godinu). Treba imati na umu da su ovakvi izveštaji uvek načinjeni samo na osnovu prijavljenih slučajeva nasilja, a nama ostaje da razmislimo o velikom broju prećutanih i neprijavljenih. Satistika takodje upozorava da nasilje ima tendendiju rasta (što se može tumačiti i većim brojem prijavljenih slučajeva usled porasta svesti o potrebi za borbom protiv nasilja). Svaka druga žena u Srbiji doživljava neki oblik nasilja.

Pečat: pismo mržnje prema transrodnima

U Pečat-u od 21. avgusta su osvanula tri teksta o transrodnim osobama pod temom: Novi transrodni poredak. Autori su Ljiljana Bogdanović: Ranjiva Srbija i samoodrživi Mladenovici; Nataša Jovanović: Izlečeni ljudi u neizlečenom društvu i Vladislav Panov: Transrodna cirkus-revolucija (mada smo u reklamama mogli da čujemo da je autor ovog teksta Jovo Toševski).

Vladislav piše o važnoj ulozi i možda presudnom učinku mas medija u promociji transrodnosti i homoseksualnosti, koja je ponekada zaista napadna. Razumem: ne dopada mu se još jedna medijska i politička promocija nečega što je različito, a „do juče smatrano nenormalnim, verski grešnim, pa čak i nemoralnim“ u „prihvatljivo (zamislite!), poželjno i ponosito“. Ono što meni smeta u njegovom tekstu, kao i u ostalima, je ironično-sarkastičan ton mržnje i netrpeljivosti prema transrodnim osobama, nazivanje procesa promena vrednosti „degradacijom zdravog socijalnog (konzervativnog) tkiva“ i žal za „dobrim, starim“, partijarhalnim vremenima i njihovim vrednostima, kada se znalo ko nosi suknju, a ko pantalone, i šta to znači. Smeta mi i nazivanje transrodnih „seksualno devijantnima i izopačenima“, bez ikakve argumentacije. Vratiću se na ovo kasnije u tekstu, sa mojim argumentima.

U svakom slučaju, autor je svestan da su se mediji dočepali zgodne stavke koja donosi dobre kritike i nagrade, pažnju gledalaca i, samim tim, veliki novac. Ali bi, kao novinar, trebalo da zna da „cirkus“ neće dugo potrajati, pošto u medijima brzo dolazi do zasićenja i vesti zastarevaju sa satima, a ne danima. Zato će raja „sa obe strane okeana“, u to sam ubedjena, uskoro moći da prati novu sortu rijalitija, sa novom, privlačnijom temom. Stoga, njegova briga da se „cirkus trajno nastanio“ u njegovom gradu, nema realne osnove. Ostaje nam da se u medjuvremenu pitamo da li su mediji pogrešili i kada su u prvi plan izbacili borbu žena za njihova prava, ili borbu Crnaca? Možda ni oni nije trebalo da slave svoje pobede u cilju postizanja ravnopravnosti...

Nataša bez oklevanja počinje tekst rečima: pošasti homoseksualnosti i pederastije (...) postale su politički manifest, a sada im se pridružuje i transvestija. Ona nam skreće pažnju na to, da se istog dana odvijaju dve manifestacije: Gej parada i Trans pride. Dok jedni paradiraju, drugi stoje da bi skrenuli pažnju na probleme sa kojima se suočavaju u svakodnevnom životu. Nataša nam te probleme predstavlja kroz reči majora naše vojske (koji je brže-bolje penzionisan, pošto je promenio pol). I zaista, u procesu promene pola, osoba ima muke sa promenom dokumentacije, što u savremenom društvu znači probleme u ostvarivanju prava na rad, lečenje, brak... Kako sama navodi u definiciji transrodnosti, a major potrvdjuje - rodni identitet, a ne seksualna orijentacija, problem je sa kojim se transrodni suočavaju, i zato ih ne treba „trpati u istu vreću sa homoseksaulnima, što sva tri autora tekstova čine. I ona lamentira nad „razaranjem tradicionalnih vrednosti“ i piše o „afirmaciji nastranosti“, „devijantnom koje postaje društveno obavezujuće“, kao da će izlazak transrodnih iz senke naterati osobu koja je usvojila polni i rodni identitet shodno zapadnjačkoj binarnoj klasifikaciji, da nprasno poželi da promeni pol. Naravno, obrazloženja zašto bi trebalo da samtramo transrodnu osobu devijantnom i nastranom nema (osim ako autorka smatra da je dovoljno pozivanje na „savršene“ tradicionalne vrednosti, koje bi, inače, nju zakovale u kuhinju sa čoporom dece koja joj vise o pregači i privatnim gospodarima u vidu svekra i muža koji čekaju da ih usluži, a ćuske joj dele iz milošte).

Sa njome se slažem u tome da su politički pritisci za promociju homoseksualnosti, LGBT i transrodnosti očigledni. A kako ne bi bili? Ljudska prava, prava svakog ljudskog bića, postala su neprikosnoveni element svakog ustava, svakog zakona u našem zapadnjačkom i hrišćanskom okruženju. A sada bi valjda trebalo da ih uskratimo ljudima koji su po nečemu u manjini, ili su drugačiji? I na ovo ću se vratiti kasnije.

U mržnji prednjači Ljiljana, koristeći učestalo „teške reči“ . Upšte, stičem utisak da sva tri novinara, čak i oni koji bi da sagledaju situaciju transrodnih realno, po nalogu nekog tradicionaliste  „odozgo“, proglašavaju trasrodne osobe izopačenima, neprimerenima, seksualno poremećenima...

Ljiljani izgleda smetaju i južnjački koreni (“niško-beogradski”) reditelja (nisam upoznata sa njenim poreklom, verovarno je čistokrvno, arijevsko-belogradejsko), a i umetničke slobode, ako su u funkciji predstavljanja savremene društvene realnosti kroz smelu adaptaciju klasika. Takodje, čini se da joj je teže, baš kao i većini Balkanaca, da prihvati muškarca u odeći i ulozi žene, nego obrnuto, što zapravo govori o njenim, ne tradicionalnim, već tradicionalističkim stavovima.

Nisam pratila karijeru Bože Vreće, ali sam, pre pisanja ovog teksta, bacila pogled na izguglane fotografije. Ne videh ni na jednoj da Božo pokušava da se predstavi kao žena, ili da neko to radi sa njegovim telom i licem. Vidim muškarca, koji ponekada ciljano eksperimentiše sa estetikom na polju rodnosti, i koji je nedvosmisleno muževan, možda upravo zbog hrabrosti da, igrajući se, uradi nešto što mušarac u tradicionalnom svetu „ne bi trebalo da radi“.

Ljiljani smeta što bi transrodna Koštana u režiji Kokana Mladenovića bila (u stvari ostala) zavodljivo biće. Pa, naravno da bi! Koštana je zavodljiva, inače gadza Mitke ne bi poludeo za njome! I šta sad, transrodna osoba ne sme da bude privlačna? Da li Ljiljana možda ima lični razlog da bude homofobična, ne znam. Odjednom je ugrožena tradicija srpskog pozorista! (A opet, kako novinarka piše, i sam Bora Stanković se suprotstavljao tadašnjoj kulturnoj tradiciji pišući književno nepriznatim „vranjanskim“. Nije joj palo na pamet da bi Bora možda baš iz istog razloga odobrio adaptaciju Koštane u transrodnu, kada bi mogao da zaviri u sadašnjost.)

Ona pominje i krizu srpskog identita (!), koja je valjda posledica prodora transrodnosti u javnost, mada mi nije baš najjasnije koji to mehanzam koji se tiče rodnosti razara nacionalni identitet i na koji način, jer novinarka to nije objasnila. Nije objasnila ni u čemu je prednost „ nepobitnih nacionalnih kulturnih vrednosti i tradicijom jasno odredjenog mesta i profila“, koji bi, ne tako davno, njoj uskratili i poznavanje ćirilice, a kamoli novinarsku karijeru.

Ne znam ni zašto diže toliku prašinu oko rediteljskog pokušaja tako ništavnog reditelja, jer ako je tako, on je daleko od mogućnosti da u „umetničku sferu srpske kulture instalira“ nove vrednosti „nečuvenim nasiljem nad već postojećim i u širu društvenu svest situiranim predstavama i vrednostima“. Dalje, ona pominje „teško, blasfemično bezobzirno ruganje nekim usvojenim nacionalnim i umetničkim vrednostima“.

Neću da otvaram sociologiju umetnosti, ali mi se čini da postoji više teorija o umetnosti i njenom mestu u društvu. Pa dobro, ako je umetnost samo odraz društvene stvarnosti, onda bi bilo nelogično da ignoriše realno prisustvo trasrodnosti, zar ne? Ako je u funkciji napretka, tek onda bi trebalo da da podršku ostvarivanju ljudskih prava na različitost. Ako pak ima anticipatorsku ulogu, nemoguće je zamisliti umetnost okovanu u cenzuru. Ako je čuvar tradicije, ona mora da iz tradicije odneguje ono najbolje, najljudskije, najplemenitije, a nikako mržnju. Svi znamo kako su se završili pokušaji instrumentalizacije umetnosti u funkciji postojećih (ili možda već prevazidjenih) vrednosti: takav umetniči izraz će biti spontano ugušen od strane naprednijih društvenih, kulturnih i umetničkih ideja.

Možda bi novinarka trebalo da se pozabavi značenjem termina „tradicija“ i „tradicionalizam“? Inače, stičem utisak i da joj se ne dopada to što će, prema rečima Poverenice za zaštitu ravnopravnosti, u slučaju pritužbe, biti odreagovano u skladu sa zakonima.  Uopšte, čini se da je zbunjena. Ako ona nije, uspela je da zbuni mene: želi da brani već ukorenje vrednosti većine (kokoj se, eto, poneki reditelj suprotstavi), a onda se poziva na pravo manjine da se suprotstavi trans i gej „mejnstrimu i vladajućoj paradigmi“ (kojoj isti reditelj pripada).

I, ponovo, iz njenog pisanja trebalo bi da zaključimo da je problem transrodnih ljudi polne, a ne rodne prirode („bića koja sa svojom polnošću nisu načisto“).

Da razjasnimo neke pojmove. Transrodne osobe, ili transgenders su osobe koje menjaju svoje ponašanje i pojavu da bi ih uskladili sa svojom unutrasnjom percepcijom sebe, kao identifikovanih sa suprotnim polom (oni  osećaju da su u „pogrešnom telu”- gender dysphoria). Smatra se da njihov rodni identitet nije u skladu sa nametnutim tradicionalnim ulogama i normama, prema njihovom polu. Transseksualne osobe, ili transsexuals ne samo da menjaju svoje ponašanje i izgled, već nastoje da promene i svoj pol, hormonskim terapijama i operacijama polnih organa (Witten i dr.: 2003: 219; Jarić i Radović: 2010: 82). Travestitima, ili cross-dressers se smatraju osobe koje povremeno (ili u odredjenim prilikama) oblače i pojavljuju kao suprotan pol. Da bi ovo bolje razumeli, vratimo se na trenutak na značenje osnovnih pojmova:  pol i rod. Pol je biologija, ono što je prirodom dato i vezano za reprodukciju vrste, a rod je kulturna i društvena činjenica.

U ovom tekstu ne raspravljamo o seksualnoj orijentaciji, niti o stavovima o homoseksualnosti, već isključivo o rodnosti. Transrodnost ne treba poistovećivati sa homoseksualnošću. To je druga tema, ali ću ukratko i o tome. Vidim dve mogućnosti. Prva: osobe koje je po izgledu teško svrstati u jednu od unapred utvrdjenih kategorija muškarca ili žene, ali su polno sasvim jasno odredjene i njihovo seksualno ponašanje je heteroseksualno. Sa druge strane, ako se osoba koja spolja u nekim aspektima izgleda kao muškarac ustvari oseća i funkcioniše kao žena, sa kojim pravom ćemo tvrditi da je njen seksualni odnos sa muškarcem homoseksualan (ona ga tako ne doživljava), osim sa biologističkog stanovišta, a jasno nam je da smo biologiju i prirodne uslove života odavno prevazišli? Da smo samo biološka bića, ne bi izgradili ovako kompleksnu društvenu sredinu i kulturu. Ne bi, izmedju ostalog, poznavali kategoriju roda, kao drugačiju od pola. U takvim slučajevima, smatram opravdanim da lekari pomognu da osoba postane žena u fizičkom pogledu (ili obrnuto).

Ali, ono sa čime se ne slažem, jeste popularisanje takvih zahvata do mere da  oni postaju “in”, da budu vrsta pomodnog hita ili hira, da se obavljaju bez učesća čitavog tima lekara i psihologa.  

*Šta zapravo ljudima smeta kod transrodnih osoba? To što se ne uklapaju u zapadnjačke dihotomne i manihejske standarde o dva pola-dva roda? Da, teško je promeniti stavove koji se prenose generacijama. Svi znamo da postoje dva pola, i shodno tome, dva roda. Prema tome, i neke veoma odredjene polne i rodne uloge, to jest očekivanja i zahtevi koje društvo postavlja ženama i muškarcima posredstvom naših stavova, i koji se u nekim sferama delanja i ponašanja veoma razlikuju.

- Ali, ono što većina ljudi ne zna, jer se takva saznanja ne popularišu preko medija, jeste da nisu sva društva kroz istoriju bila ovakva. U nekim društvima su muškarci i žene socijalizovani za istovetnu ulogu u porodici i društvu, pa su izgradjivali isti kolektivni karakter. Ovo je moglo da ide u pravcu stvaranja osećajnih i brižnih muškaraca i žena, ali i u surotnost u vidu agresivnih i ratobornih žena i muškaraca. Knjiga Margaret Mid Pol i temperament u tri primitivna društva je jedan od dokaza za ovo. Takodje, od davnina ljudska društa su poznavala instituciju “medjurodnog”, koja se izgradjivala oko osoba koje su rodjene u jednom polu, ali su odlučile (ili na to bile primorane) da žive kao osoba suprotnog roda. Na Balkanu (Crna Gora, Kosovo, Albanija) su ih zvali zavetovane devojke, virdžine, tobelije, ostajnice ili burneše, a bilo ih je kod pravoslavaca, katolika i muslimana. 

Kod Indijanaca su to bili berdači, a prikladno su ih nazivali “two spirited”. Tu su i pojedina plemena iz Afrike, koja su poznavala trećepolce. Ima kultura koje poznaju simbolične i privremene „promene pola”, kao i kultura koje priznaju osobe (mahu, kwido) koje su „iza” nama poznatih kategorija muškog i ženskog (nisu ni muško, ni žensko). Njihovi rod i  seksualnost su odredjena njihovim ponašanjem (a ne ponašanje polom, kao kod nas) (Elliston:1999.; Levy: 1971., prema Segal: 2003: 8-9). Sve ovo samo ide u prilog prihvatanju činjenice da zapadnjačko bipolarno shvatanje polnosti, roda i seksualnosti nije jedino, pa stoga i ne može da polaže pravo na isključivost. Da, postoje kulture u kojima ne postoji binarna opcija muško-žensko, i u kojima bi se njeno nametanje smatralo suzbijanjem prirode transrodne osobe.

- Dobro, ali priroda je uredila da postoje dva pola, reći će neki. Pa, ni to nije baš tačno. Priroda nam je priredila “medjuoblike” (da upotrebim izraz koji je koristio Oto Vajninger). Prirodi, a i medicini, odlično su poznati slučajevi koji izmiču ovakvoj podeli. Postoje i osobe  koje bi po rodjenju trebalo smatrati „trećim polom”/ „rodom”, ili „medjupolnima” - „intersexed” (Herdt: 1996., prema Witten i dr.: 2003: 216). Odavno se nazivaju hermafroditima, pošto imaju i muške i ženske genitalne organe, odnosno – nemaju jasno izražene ženske ili muške organe. Danas, naučnici znaju da kod nekih osoba hormoni ne funkionišu u skladu sa polom, kao i da postoje osobe sa Tarnerovim sindromom - neobičnom kombinacijom hromozoma, ili sa odsustvom muškog hormona, zajedno sa odsustvom drugog ženskog hormona, u odnosu na „normalne” kombinacije hormona kod muškaraca (XY) i žena (XX) (Haralambos i Holborn: 2002: 135).

Takodje, znamo da postoje i psihički androgine osobe, koje u sebi spajaju karakteristike oba pola.

I šta sada? Ako priznamo da i priroda i društvo kroz istoriju čoveka nisu uvek i isključivo delili čovečanstvo na muškarce i žene, šta nam preostaje?

*Ili jednostavno smeta to što su transrodni drugačiji? Kroz istoriju su smetale žene, pa pripadnici drugih vera, boje kože, drugih klasa i kasta, mršavi ili debeli... Ko zna, u zavisnosti od kvaliteta koje će posedovati društvena grupa koja bude postavljala standarde, možda će jednoga dana biti stigmatizovani plavooki ljudi?  Mislim da i sa time imamo posla kada su u pitanju transrodne osobe.

*Odrasla sam i socijalizovana u kulturi koja nije prepoznavala transrodnost. Do pre nekog vremena, nisam znala za sve ovo o čemu sam pisala u tekstu. Ali su moju pažnju više puta u životu privlačili ljudi za koje nisam mogla da odredim kog su roda, a sretala sam ih na ulici, u autobusu... Od malena sam bila opsednuta crtanjem portreta i bila mi je zanimljiva njihova fizička pojava, koja kao da je otvarala oči za jednu novu estetiku. Zašto bi lepota morala da bude ženska, ili muška? Šta je loše u tome da osoba ima lepe crte lica i gradju, a da to lice i gradja mogu da pripadnu bilo ženi, bilo muškarcu? Za mene, nema tu ničeg lošeg. Zašto lepota ne bi bila androgina? Kao umetnici, transrodnost mi je bila interesantna.

Krajnje je vreme da, u društvu koje promoviše jednakost šansi i slobodu drugosti i drugačijosti, počnemo te drugosti i drugačijosti i da tolerišemo i prihvatamo. Inače, vrednosti jednakosti i slobode ostaju neživljene. Da je to tako, da su transrodni ljudi prihvaćeni kao nešto što je možda u manjem broju, ali je  uobičajeno, ne bi imali ni potrebu da svoju drugačijost slave paradirajući.

Ali, pobogu, zar zbog toga što su različiti od mojih očekivanja treba da ih mrzim, prezirem, proglašavam devijantnima, nenormalnima? Svesna sam da ne živim u srednjem veku, već u društvu u kome svako ima prava da bude to što jeste. To može da mi se dopada, ili ne, mogu da razumem, ili ne, mogu da iznesem svoje mišljenje o načinu promovisanja novih vrednosti ako sam sposobna da ga potkrepim argumentom, a ne resantimanom, ali nemam prava da mrzim zato što neko koristi svoja prava, i da tu mržnju javno ispoljavam.

Pomenuta literatura:

1.       Witten, Tarynn M.; Benestad, Esben Esther Pirelli; Berger, Ilana; Ekins, Richard; Ettner, Randi; Harima, Katsuki; King, Dave; Landén, Mikael; Nodin, Nuno; P’yatokha, Volodymyr; Sharpe, Andrew N. (2003) Transgender and Transsexuality. U: Encyclopedia of Sex and Gender - Men and Women in the World's Cultures (uredili: Ember, Carol R., Ember, Melvin). New York: Kluwer Academic/Plenum Publishers (str. 216-230)

Dostupno na:

http://www.scribd.com/doc/24362014/Encyclopedia-of-Sex-and-Gender-Men-and-Women-in-the-World-s-Cultures (23. 08. 2012.)

2.       Segal, Edwin S. (2003) Cultural Constructions of Gender. U: Encyclopedia of Sex and Gender - Men and Women in the World's Cultures (uredili: Ember, Carol R., Ember, Melvin). New York: Kluwer Academic/Plenum Publishers (str. 3-10)

Dostupno na: http://www.scribd.com/doc/24362014/Encyclopedia-of-Sex-and-Gender-Men-and-Women-in-the-World-s-Cultures (23. 08. 2012.)

3.       Mid, Margaret. (1968) Spol i temperament u tri primitivna društva.  Zagreb. Naprijed (prevod:  Dunja Rihtman Auguštin) 

4.       Haralambos, Michael i Holborn, Martin. (2002) Sociologija: teme i perspektive. Zagreb: Golden marketing (prevod: Mirjana Paić Jurinić, Rajka Rusan, Vesna Tomić)

5.       Rečnik rodne ravnopravnosti: 102 pojma rodne ravnopravnosti za 102 godine osvajanja ženskih ljudskih prava. (2010)  (Jarić, Vesna i Radović, Nadežda) Beograd: V. Jarić : N. Radović (192 str.)